Karićeva i Tijanićeva razbrajalica: četiri, tri, dva i jedan manijak
Bogoljub Karić, u intervjuu koji su, očigledno, njegovi napravili s njim i koji je maltene kao plaćeni oglas objavljen, ponegde u celini, a gotovo svuda u delovima, tvrdi da se Srbijom upravlja iz četiri kompanije, tri kafane i dva stana.
Par dana potom ova na parove razbrojs’ doskočica pojavila se u tekstu Aleksandra Tijanića koji je u nedeljnom tematu „Politike“ o tajkunima napisao: „…Upoznao sam praktično sve srpske tajkune… Četvorica su izuzetni umovi. Dvojica su simpatični. Trojica predstavljaju stidne vaši, sa zakrpama na kolenima i rukavima, od klečanja pred svojim Tvorcima. Jedan je manijak. Ostalo su paraziti…“
Ne bih sada da iz te slučajnosti oko razbrajanja po sistemu četiri, tri, dva… izvlačim zaključak da je Tijanić pisao Kariću pomenuti intervju, niti bih špekulisao da je na stil ovog drugog dubok i trajan trag ostavio stil prvopomenutog, ali mi se čini da je ta vrsta saopštavanja – sve znam, ali neću da vam kažem, danas u Srbiji dominantan govor o parama i vlasti, a posebno o sprezi para i vlasti.
To je mnogo opasna tema, pitajte Bogoljuba o tome, a ovde nije razvijen ni društveni mehanizam, ni institucionalni okvir, niti dobra praksa da se o ozbiljnoj temi govori na ozbiljan način.
Mogu da naslutim na koje četiri kompanije misli Karić, za dve od tri pomenute kafane siguran sam da Karić misli baš na njih, za stanove samo slutim šta bi to moglo da bude, a potpuno sam nemoćan pred Tijanićevom razbrajalicom na pametne, simpatične, vašljive i manijačne.
Drugi način medijskog govora još više udaljava od cilja da se o takozvanim tajkunima, koji se u užem smislu definišu kao bogati ljudi s jakim uticajem na politiku, svedoči na adekvatan način. Taj primer smo, u najgorem mogućem vidu, imali ovih nedelja u jednom tabloidu koji se tako i predstavlja na kioscima, gde je ispod svih profesionalnih i moralnih kriterijuma čerečen Miroslav Mišković i ljudi oko njega. Autori su se toliko zaneli u preterivanju i neukusu da su sami sebe izuzeli iz ozbiljnog razmatranja a verovatno i od sudske tužbe, jer od ljudske gluposti, primitivizma i bezobrazluka nema zaštite, tim pre što bi tuženi uživali u toj vrsti slave.
Izgleda tako da se medijska svedočenja o važnoj društvenoj temi kreću između pitijskog, teško odgonetljivog govora, i ekstremnih pamfleta koji golicaju perverzna osećanja dela publike, a tajkuni ostaju netaknuti, osim kada se, kao u slučaju Bogoljuba Karića, državna strela usmeri ka njima.
Bogataške računice: Šta zna poljski „Vprost„, a da im nije rekao Filip Cepter
Rekao bih da takva situacija nije dobra ni za tajkune. Kako u pomenutom i hvale vrednom tematu „Politike“ piše Nemanja Nenadić, programski direktor Transparentnosti Srbije, većina naših građana kad čuje reč tajkun misli na: bogataš, stekao imovinu na sumnjiv način, skriveno utiče na političare i druge koji su formalni nosioci vlasti kako bi uvećao svoje bogatstvo ili obezbedio ono što je nezakonito stekao. Ono tajkuna što sam ja upoznao o sebi misli drugačije i u društvu se predstavljaju kao lideri u poslu, biznismeni s jakim uticajem i primerenom moći i voleli bi još i da ih vole.
Ne istupaju javno da brane tu poziciju koja je bliža pravilnoj definiciji pojma tajkun, ali im je jako drago kad se nađe neko ko će to da radi za njih. S druge strane, stvorena je negativna klima i kolektivna predrasuda o tim ljudima, pojačana većinskom, gotovo opštom bedom, pa izbegavaju da javno odgovaraju na pitanja znajući unapred da nema tih reči kojima bi nadjačali predrasude. Dovedeni su u nemoguću situaciju koju najbolje opisuje ljubazno odbijajući odgovor Vuka Hamovića „Politici“ na molbu da govori u tematu o tajkunima, u kome se konstatuje da bi to bilo kao odgovaranje na pitanje – „Da li svaki dan bijete ženu?“, jer je društvena i politička klima takva da je uvreda formulisana pitanjem i na njega nema adekvatnog odgovora.
Medijski govor o tim ljudima potpuno je neartikulisan. Uostalom, podatke o njihovom bogatstvu saznajemo iz poljskog časopisa „Vprost“ a ne iz domaćih medija, što nije samo pitanje nedostatka metodologije i urednih poreskih knjiga. O metodologiji „Vprosta“ svedoči slučaj Filipa Ceptera. Bio je procenjen na milijardu dolara ličnog bogatstva, a onda je on sam „Vprostu“ rekao da ima četiri puta više i oni su taj argument prihvatili.
U Srbiji je kriterijum pouzdanosti i tačnosti rastegljiv. Ništa manje nego u „Vprostu“. Pitajte, uostalom, poreznike. Aleksandar Tijanić je potpuno u pravu kad tvrdi da tajkunska klasa opstaje i bogati se van javne kontrole zbog nepročitanih zakona i nenapisanih pravila.
Novi prilozi za Sekulinu biografiju: gaće i čarape stečajne mafije
Apsurd je, međutim, u tome što ih ono na čemu opstaju najviše i ugrožava. Njihova ranjivost srazmerna je njihovom bogatstvu, a posluju u labilnim društvima gde politika dominira nad zakonima i ugovorima. Jedan od prvih poteza nove makedonske vlade bio je da poništi ugovor odlazeće vlade s Delta holdingom oko poslova u Makedoniji. Svake nove izbore tajkuni doživljavaju kao stresnu situaciju koja ljulja njihove veće ili manje poduhvate i to, ne samo hipotetički, povećava obim i strukturu korupcije.
Na tom tragu bila je i ona izjava Mlađana Dinkića da je vreme da se okonča ljubopitstvo o poreklu famoznog „prvog miliona“ i dosta nezgrapna komparacija našeg i italijanskog slučaja, gde su za primer s njihove strane uzeti Musolini i Anjeli, a sa naše – niko. Usuđujem se da kažem da je Dinkićeva procena o tome bila pametna. Druga je stvar hoće li to Dinkićevu stranku stajati gubitka na izborima, ali sve objektivne procene govore da bi društvo imalo koristi od potpune legalizacije tajkunstva, makar otuda što bi korupcija bila smanjena.
Priroda srpske političke scene je takva da su neminovni koalicioni savezi za preuzimanje vlasti, a to, kako primećuje već pomenuti Nenadić, „multiplikuje broj mogućih zaštitnika privatnih interesa u organima vlasti, smanjuje se i mogućnost za stvaranje političke volje za obračun sa tajkunima – korupcionašima“.
Nesumnjivo je da će u naredna dva meseca, koliko će trajati izborna kampanja u Srbiji, tema kojom se bavim u ovom broju „Vremena“ biti u žiži. Već je počelo prebrojavanje gaća i čarapa. Tako jedan tabloid tvrdi da Sekula Pijevčević, bez presude suda proglašen za šefa stečajne mafije, nikad nije dva puta obukao iste gaće i čarape. Ako je kupovao one „pijačarke“ – tri para čarapa za sto dinara, onda mu je godišnji trošak za tu ekstravaganciju bio oko 12.000 dinara, što je trošak koji sam i ja mogao sebi da dopustim, samo da sam se setio.
