I šta kažete, kakvo je to iskustvo? Mislim, voziti se besplatno, a ne švercovati se.
Beograđani već drugi dan uživaju u toj privilegiji najbogatijih i najsiromašnijih. Sećam se ranih i središnjih devedesetih, sumnjive romantike naftnog embarga: i tada smo se vozili besplatno, jer niko nije kupovao kartu, ali smo se ipak švercovali. Barem u teoriji. U praksi, kontrole gotovo da nije bilo. To nas je Milošević častio, da nam malo olakša plivanje po govnima u koja nas je uvalio, nakon što smo ga prethodno ubedljivom većinom izabrali da nas uvali u govna.
Jer nam je rečeno da tako treba, a mi poverovali. U svašta čovek poveruje kad izgubi pamet, ili je nikada ni ne stekne.
Vozili smo se, dakle, džaba, ali je sam čin vožnje bio privilegija, pošto su autobusi u pokretu bili dragocena retkost na tada polupraznim velegradskim ulicama, za razliku od putnika, kojih je bilo u preobilju, pa smo jedni drugima stajali na cipelama i disali za vratove.
Ništa zaista nije besplatno
U međugradskom saobraćaju je bilo još gore, pošto autobusa jedva da je bilo (idu na benzin, jbg), a putovanje vozom je moglo mirne duše da se nazove transportom haotično nabacanog ljudskog mesa. Jednom sam dva-tri sata stajao u minijaturnom toaletu, okružen i pritisnut telima nekolicine sapatnika. Ali je zato vozna karta od BG do NS, zbog sumnjivo alhemijskog efekta hiperinflacije, koštala, na primer, današnjih četiri dinara.
Sada nema rata i nema embarga, ali smo opet zapatili one koji su nam i tada sisali krv, kao neke neiskorenjive vaške. I onda je nekako logično da nema ni autobusa, pa i da je prevoz iznova prividno besplatan, u onoj meri u kojoj uopšte postoji.
S tim da, naravno, ništa nije zaista besplatno, samo je način naplate drugačiji – i po sve nas mnogo gori. A još nismo otplatili ni glavnicu iz devedesetih, pa vi vidite.