Nema rata i nema embarga, ali smo opet zapatili one koji su nam i devedesetih sisali krv, kao neke neiskorenjive vaške. I onda je nekako logično da nema ni autobusa, pa i da je prevoz iznova prividno besplatan, u onoj meri u kojoj uopšte postoji
I šta kažete, kakvo je to iskustvo? Mislim, voziti se besplatno, a ne švercovati se.
Beograđani već drugi dan uživaju u toj privilegiji najbogatijih i najsiromašnijih. Sećam se ranih i središnjih devedesetih, sumnjive romantike naftnog embarga: i tada smo se vozili besplatno, jer niko nije kupovao kartu, ali smo se ipak švercovali. Barem u teoriji. U praksi, kontrole gotovo da nije bilo. To nas je Milošević častio, da nam malo olakša plivanje po govnima u koja nas je uvalio, nakon što smo ga prethodno ubedljivom većinom izabrali da nas uvali u govna.
Jer nam je rečeno da tako treba, a mi poverovali. U svašta čovek poveruje kad izgubi pamet, ili je nikada ni ne stekne.
Vozili smo se, dakle, džaba, ali je sam čin vožnje bio privilegija, pošto su autobusi u pokretu bili dragocena retkost na tada polupraznim velegradskim ulicama, za razliku od putnika, kojih je bilo u preobilju, pa smo jedni drugima stajali na cipelama i disali za vratove.
Ništa zaista nije besplatno
U međugradskom saobraćaju je bilo još gore, pošto autobusa jedva da je bilo (idu na benzin, jbg), a putovanje vozom je moglo mirne duše da se nazove transportom haotično nabacanog ljudskog mesa. Jednom sam dva-tri sata stajao u minijaturnom toaletu, okružen i pritisnut telima nekolicine sapatnika. Ali je zato vozna karta od BG do NS, zbog sumnjivo alhemijskog efekta hiperinflacije, koštala, na primer, današnjih četiri dinara.
Sada nema rata i nema embarga, ali smo opet zapatili one koji su nam i tada sisali krv, kao neke neiskorenjive vaške. I onda je nekako logično da nema ni autobusa, pa i da je prevoz iznova prividno besplatan, u onoj meri u kojoj uopšte postoji.
S tim da, naravno, ništa nije zaista besplatno, samo je način naplate drugačiji – i po sve nas mnogo gori. A još nismo otplatili ni glavnicu iz devedesetih, pa vi vidite.
Šta hoće Aleksandar Vučić? Sudeći po njegovim svakodnevnim poslanicama, on bi da mu guslari opevavaju navijačka junaštva, a narod da ga obožava u strahu nad svakom svojom izgovorenom rečju i sluša oborene glave dok ga ponižava i vređa sa ekrana
Poslednjeg dana godine predsednik Aleksandar Vučić pripretio je kolebljivcima iz partije, studentima i građanima Srbije ličnom falangom koja broji 17.000 ljudi i krvlju se zavetuje samo njemu, Vučiću
Hoće li studenti biti ostavljeni na vetrometini pobune protiv nenormalnosti, ili će „mladost Srbije“ okuražiti i odrasle da nešto učine? Srećna nam 13. godina apsolutne vlasti Aleksandra Vučića
Odredbe „stabilnost“ i „sigurnost“ izbrisane su iz Zakona o planiranju i izgradnji. To jest: usvojene su zakonske izmene kojima su stvoreni zakonski uslovi za pad nadstrešnice i smrt petnaestoro građana
Režim Aleksandra Vučića se hvali da ima para koliko hoćeš na računu – pa je ipak zadužio Srbiju za još milijardu evra pod užasnom kamatom. Zašto? Jer im se može
Šta hoće Aleksandar Vučić? Sudeći po njegovim svakodnevnim poslanicama, on bi da mu guslari opevavaju navijačka junaštva, a narod da ga obožava u strahu nad svakom svojom izgovorenom rečju i sluša oborene glave dok ga ponižava i vređa sa ekrana
Nema rata i nema embarga, ali smo opet zapatili one koji su nam i devedesetih sisali krv, kao neke neiskorenjive vaške. I onda je nekako logično da nema ni autobusa, pa i da je prevoz iznova prividno besplatan, u onoj meri u kojoj uopšte postoji
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
