Rekao bih da mene reči braća, bratski, bratstvo i tome slično asociraju na nešto toplo, ali ko zna kako biste vi to shvatili, pa je bolje da ćutim. Uostalom, nije li svojevremeno postojao nekakav smešnjikavi bend Hladna braća, koji se valjda baš poigravao tim stereotipom? Kako god, mnogima je ovih dana u Srbiji bilo prilično hladno, i mnogi su zbog toga kleli našu kolektivnu braću (i sestre), neki rusku, neki ukrajinsku, zavisi već od političkog opredeljenja. Kod nas, naime, baš sve „zavisi od političkog opredeljenja“, a kamoli (sveznalački) odgovor na (retorsko) pitanje ko nam je to zavrnuo gasnu slavinu baš onda kad nam je nekako bila najdraža. A to što se sve dogodilo tek koju nedelju nakon potpisivanja onog famoznog/zloglasnog (zaokruži ispravan odgovor) ugovora kojim je Srbija obezbedila svoju energetsku budućnost ili pak poklonila Kremlju Nešto (naftnu industriju etc.) da za uzvrat dobije Ništa („pomoć oko Kosova“), tek je celoj stvari pridodalo na melodramatičnosti, koje ionako nije moglo da zafali na desetak celzijusa ispod nule. Kako god okrenete, i sa Rusima, i sa Ukrajincima, srpski rezultat je bio: duplo golo. I biće opet, ako se ovo kremaljsko-kijevsko plansko ludilo nastavi.
Na kraju je Srbija dobila gas, takoreći humanitarno, i to ne od „braće“, nego od Mađara, Nemaca i Austrijanaca (a i s Hrvatima se nešto šušorilo). Sto mu gromova, sve oni za koje nas inače nacionalni žreci odavno ubeđuju da nemamo ništa s njima, a i ako imamo – bolje da nemamo! Jedan zlobni čovečuljak koji živi u meni kao neželjeni podstanar baš se naslađuje tim zamišljenim prizorom: čuči tako neki kvazipatriotski idiot u svom bivku, raskravio se na toplom posle višednevnog smrzavanja, i Intenzivno Duševno Pati zato što mu tu takoreći ponižavajuće neophodnu toplotu odašilju germanski i austro-ugarski dušmani, nakon što su ga slavjansko-pravoslavna braća izradila do balčaka… E vala, neka mu njegovih muka, neka bdije celu noć, neka gorko duma šta mu se to dešava… Pih, tako mu treba kad je neuk: da je na vreme čitao ozbiljne knjige, odavno bi znao da mraz dolazi iz Kremlja. To je naprosto već konvencija, kao ono da markiza izlazi u pet, nikako u šest ili četiri.
No, ima nešto drugo u ovoj priči što mi je mnogo važnije. Jedina kanda još bednija od gasno-energetski bedne Srbije nesrećna je Bosna i Hercegovina: tamo je smrzavanje bilo još gore nego ovde. I onda je srpska vlast (čitaj: Tadić, šta ima da se zavaravamo da to može da odluči neko drugi) od ono nešto gasa što je iskukala od ozbiljnijih i pametnijih, izdvojila jedan deo i poslala ga u BiH, po sistemu „vratićete kad budete imali“. Pažnja: gas nije otišao samo m. f. Republici Srpskoj, nego celoj BiH, gde god je bilo potrebitih, a pre svega Sarajevu: tamo je, koliko shvatam, bilo najkritičnije. Kakva je bila reakcija „običnih“ Bosanaca na ovaj možda neočekivani, a svakako dragoceni spas, možete i sami zamisliti: onakva kakva je reakcija normalnog ljudskog čeljadeta bilo gde, mada je i tamo sigurno bilo onih (već su se javili na internetu, tom utočištu svekolikog kretenizma) koji su kreštali da im od „njih“ ni gas ne treba (što ipak ne znači da su junački zavrnuli ventile na svojim kućnim radijatorima). Sulejman Tihić, danas de facto prvi čovek bošnjačke politike, rekao je tim povodom nekoliko ljubaznih, nikako poniznih, reči zahvalnosti susedima. Komentator „Oslobođenja“ Muharem Bazdulj – mislim da znate tog momka… – nakon što je malko ogrejao ruke na podgrejanom radijatoru, napisao je da je Tadić napravio jedan državnički gest, to jest, da je „ispao predsjednik“, kako bi se to reklo. A šta su uopšte državnički gestovi? To je najčešće ono što spolja izgleda kao nešto lako, jednostavno i samorazumljivo, pa ipak, nekako prečesto ispadne da je to nešto što uopšte nije tako lako učiniti, za šta ti treba ona najređa vrsta snage, ona koja podrazumeva otpor domaćem bašibozuku svake sorte.
Zašto je sve ovo tako važno? Najpre, naravno, zato da se ljudi ne smrzavaju, bože moj. Ali, da izvinete, ima tu još nešto: Beograd je poslednji grad na svetu koji ikada više sme da dozvoli da mirno gleda kako se Sarajevo smrzava po kućama. Treba li da objašnjavam zašto?! Čitalac je normalan, pa će reći da ne treba, ali žalosna je istina da treba. Mraz je Sarajevu, baš kao i glad, baš kao i smrt, onih nekoliko strašnih zima stizao iz Beograda, i možemo se „mi“ ljutiti i besneti koliko god hoćemo, to je tako, ništa to ne može da izmeni. Naravno da taj „Beograd“ o kojem govorim nije moj i tvoj, da to nije grad u kojem žive ili su živeli Jelena Šantić, Vlajsa Arsenijević ili Uroš Đurić; to, na kraju krajeva, nije ni Beograd Borisa Tadića (za familiju mu i bliske familijarne prijatelje već ne bih dao ruku u vatru…). To je bio Beograd Slobodana Miloševića i njegove zlikovačke kamarile, ali izvinite molim vas, taj njihov Beograd nije bio nekakva podzemna teroristička ćelija: naprotiv, „mi“ smo bili podzemlje, a oni su bili sve i svja, vlast i moć, stubovi društva, dugogodišnja otelotvorenja težnji „tihe većine“. Zato oni nisu odgovorni za nas i naše ponašanje, a svi mi za njih bogme jesmo, i te kako. I zato odnos Beograda i Sarajeva (Srbije i Bosne) još decenijama neće, ne može, pa ni ne treba da bude „običan“: predobro se znamo, i previše dugujemo jedni drugima. Negde ti dugovi idu ovamo, negde onamo, ali kada je toplina (i toplota) u pitanju, kao i toliko drugih elementarnih ljudskih stvari, Beograd se mnogo, mnogo zadužio, i taj dug treba da otplaćuje bez roptanja. Štaviše, time veću uslugu čini sebi nego Sarajevu, bez obzira na to što razgrajana ovdašnja sekta banalnih umova to nikada neće shvatiti ni prihvatiti. Mera njihove pameti i njihove ljudskosti – te sekte, naime – ne sme više nikada biti naša mera. Možda je Boris Tadić to shvatio, a možda je sve samo marketing, koga je briga: učinio je ono što je trebalo. Razumeo on to u potpunosti ili ne, ono što je poslao preko Drine nije bila tek neka „humanitarna pomoć“; bilo je to jedno obično ljudi, oprostite zbog hladnoće. Zbog duge, preduge, prestrašne hladnoće.
