Gledao sam onaj snimak, onaj sa Zelenog venca. Mutna slika, crno-bela, statična kamera, kao reality show u ranoj fazi; show, nažalost, nije, a reality, nažalost, jeste. Slika ide bez tona; ne čujemo ko šta tu govori, što i jeste i nije važno. Jeste utoliko što bi nam ton dao kompletniji uvid, a ipak i nije, zato što ništa izrečeno ne može opravdati brutalni i mučki napad na čoveka – pri čemu me baš briga je li taj domaći ili je Nemac, je li gej ili strejt etc. Mene je baš briga, ali njegovog napadača – po svemu što znamo – jeste bilo briga…
Ne bi ovaj slučaj „po sebi“ bio za kolumnu u nedeljniku da nije svega što se isplelo oko njega. Jedna od omiljenih teza drvenih advokata momka koji je napao i teško povredio čoveka koji ga baš ničim nije ugrožavao je tvrdnja – neargumentovana, kao da je samorazumljiva – kako je napadnuti taj napad nekako i nečim isprovocirao. Ali, kako i čime? Na famoznom snimku bezbednosne kamere fast food lokala vidimo kako onaj koji će dobiti batine, možda i podnapit, razgovara sa čistačicom, i u jednom trenutku uzima od nje metlu i mete pod. I to je sve što iskače od „uobičajenog“. Ima u tom prizoru nečeg bizarnog, možda i egzibicionističkog, ali mnogi mladi ljudi su, osobito u sitnije sate, skloni pomalo bizarnim frajerisanjima na javnom mestu, i svake ćeš božije noći u Beogradu, i bilo gde drugde, videti i kudikamo otkačenijih prizora. Sada, kad znamo da je žrtva bila u Beogradu povodom nekog skupa o LGBT pravima, u njenu sudbinu učitavamo to saznanje, ali teško da je napadač znao išta o tome. Njega je, po svemu sudeći, isprovocirala sama činjenica da se radi o strancu, Nemcu, koji, zamislite, javno govori taj svoj strani jezik, pa se još i ponaša opušteno u našem gradu (a onomad nas je bombardovao, jebote!), umesto da bude skrušen i pun straha, zahvalan i srećan što ga ne bijemo – mislim, dok ga ne bijemo.
U javnost je pušteno i pismo majke momka koji nije sudelovao u napadu, mada je bio u društvu napadača. Majka brani svoje čedo, i to je normalno, utoliko pre što taj momak po svemu sudeći stvarno nije ništa skrivio. Ona se, međutim, ne zaustavlja na tome, nego zapravo pronalazi, najblaže rečeno, okolnosti tobože olakšavajuće po stvarnog napadača, uplićući u sve to i nacionalnost žrtve, i kojekakve „geopolitičke“ baljezgarije iz petparačke „zaverološke“ literature, zaključujući kako je napad ipak bio isprovociran time da je jedan, ej, Nemac, tamo demonstrativno čistio našu, ej, teritoriju. Obratite pažnju: teritoriju! Eto šta ti je percepcijska razlika: ja na onom snimku vidim momka koji mete pod pred lokalom, ona pak vidi Nemca/stranca koji čisti (valjda etnički, ili šta?!) nekakvu teritoriju!
Pa dobro, bre, šta je u tim glavama, i kako je dospelo tamo!? Šta god to bilo, u tome treba tražiti dobar deo uzroka uličnom nasilju s nadripolitičkim pokrićem, i svim drugim manifestacijama mržnje i netrpeljivosti. Ne slušamo li iste piruete i oko svake Parade ponosa: „Oni su agresivni, a mi im samo uzvraćamo!“ A kako su to oni agresivni? Tako što postoje, i ne žele da se izvinjavaju što postoje, nego traže da njihovo postojanje bude uvaženo kao javna činjenica, koja ima svoje pravne i ostale društvene konsekvence. To jest, traže isto što traži i svaka druga po bilo čemu povezana kategorija stanovništva.
Bitan deo večitog perpetuiranja kulture nasilja jeste i potuljeno i pokvareno pokroviteljstvo koje nad njim, gotovo pa otvoreno, zastupaju mahom „desne“ stranke i političke organizacije, intelektualni krugovi i mediji. Sastavni deo toga je i kičerozna romantizacija počinilaca. Metodologija je: proizvodnja konfuzije preko bestidne inverzije. Žrtvu treba oklevetati, uniziti i učiniti je u najmanju ruku saodgovornom za ono što je doživela, a počinioce treba prikazati kao, u najgorem slučaju, nepromišljenu dečurliju koja je „možda malo preterala“, ali vođena časnim razlozima… Tako je, nakon „društvenih mreža“, famozna Majka dobila rame za plakanje i u „Večernjim novostima“, vazda spremnim da saslušaju „toplu ljudsku priču“ bilo koga iz okruženja povezanog s političkim, navijačkim i tome sličnim nasiljem, i da usput zapapri čorbu žrtvi, koja je na neki poluizrečen način sigurno kriva za ono što joj se dogodilo – a po svoj prilici bolje nije ni zaslužila. Oprostićete mi, ali ne mogu da se ne setim ovoga: kad su ono ona dvojica mene napala, i na kraju za to fasovala kakvu-takvu kaznu, te su iste Novosti objavile „toplu ljudsku priču“ o počiniocima i njihovim porodicama čiji je centralni motiv bio kako je jedan od njih evo baš upisao fakultet, pa zar sad dete da gubi godinu robijajući?! Kao da sam ja čoveka za kojeg sekund pre nisam znao ni da postoji nekim vradžbinama naterao da me napadne, ne bih li mu time naudio… Samo je falila eksplicitna optužba na moj račun da sam bezdušnik koji minira budućnost divnog mladog čoveka svojom sitničavošću – mada je ovaj inače možda čak i voljan da mi oprosti što me je tukao. E, tako to izgleda; umri od zavisti, vaskolika srpska komediografska dramaturgijo!
I zato, nema i neće biti vajde od površnog, moralističkog vajkanja i kršenja prstiju nad nasiljem i nasilnicima: oni su uvek manji deo problema – mnogo veći deo su oni koji su ih naučili da budu baš takvi, i kojima se sviđaju baš takvi kakvi su.
