Da guslari nisu pomalo ipak izašli iz mode, neko bi se već dosetio da povodom nevolja oko Ustavne povelje sklopi lamentaciju tipa „Bog se dragi na Srbe razljuti“. A na Crnogorce? Na njih ne, na njih će posle. Njima za sada dobro ide, kao što je išlo i Srbima dok nije prestalo i okrenulo naopako. A kad se to desilo, negde baš u tom trenutku, mnogi Crnogorci se dosetiše da su oni nešto drugo i da nema razloga da sa Srbima dele zao udes.
Elem, sve ovo oko Povelje zbilja liči na osvetu i božju kaznu za prethodna, raspusna i grešna orgijanja. Sve je drugačije nego onda. Ako je ono bilo u znaku sile i slave, ovo sad je muka i poniženje. Sad se strpljivo sedi i beskonačno pregovara s partnerima koji cepidlače, zanovetaju, izvoljevaju, izmišljaju stalno nove uslove i ponavljaju da im nije do tog posla, da oni spadaju u bolje društvo i da ih nisu spolja naterali ne bi se nikad petljali oko Povelje i zajedničke države.
Ono je bila istorija, krupne reči, veliki planovi, pokreti trupa, nepomirljivost, krv i smrt. Ako je natezanje s Crnogorcima primerena kazna, onda je srpski greh bio zbilja težak. Onda se verovalo da su Srbi veći, jači i bolji od svakoga, da imaju pravo na sve što požele jer im je svako nešto dužan i da je došlo vreme da sve naplate i susednim narodima i Evropi i Americi. Sad se govori tiho, sluša pažljivo šta kažu uvaženi predstavnici druge strane, popušta se, traže se srednja rešenja, pokazuje se razumevanje za osetljivost i uvređenost Crnogoraca…
Pri tom oni kažu da ionako nema ništa od svega toga i da će kroz tri godine svakako da se odvoje pošto Podgorica, koja je praktično Venecija, nema šta da traži s jednom orijentalnom kasabom kao što je Beograd. To znači da je srpskim pregovaračima i stručnjacima koji su radili na Povelji i Zakonu o primeni rečeno da su se zaludu mučili. Ponuđen im je kamen da ga guraju uzbrdo, što oni i čine bez roptanja, valjda shvatajući da im je to zbog onoga.
Em je teško, em je beznačajno, em je zaludu, em vas ponižavaju manji i slabiji koji sami nisu manje krivi i dužni… Najzad, što je najgore, ne možemo da ne pričamo i mislimo o ovome, kao da nas se stvarno mnogo tiče, jer nekako nema druge teme. Kad barem ta bruka ne bi bila na naslovnim stranama i udarnim vestima već mesecima. Kad bi neko mogao da naredi medijima da se bave samo skandalima, intrigama, klevetama, da izmišljaju afere i zasipaju nas pornografijom, samo da ne pominju Povelju. Bolje bismo mislili o sebi, o narodu, o državi i ostatku sveta.
Ali, ne, od Povelje nam sve zavisi. A Povelja ne zavisi od nas. Uostalom, Povelja je sročena, ali nije Zakon o njoj, a za to je potrebno da se slože oni koji se nikad ni oko čega ne slažu, pa ako se i to desi, tek onda će se videti da od svega nema ništa. Jer, sad više ne čujemo nikoga da govori o harmonizaciji, kao posle potpisivanja Beogradskog sporazuma. Naprotiv, Crnogorci govore da počinju pripreme za punu samostalnost, a u Beogradu Batić samo ponavlja „šta sam vam ja rekao“.
Međutim, Batićevo rešenje bilo bi suviše jednostavno. Ako sam dobro razumeo politiku Brisela, možda i Vašingtona, Srbiji nije dozvoljeno da se otcepi od Crne Gore. Đukanović može da radi na tome, a Beograd može samo da se trudi da ga zadrži, ali pažljivo i nežno, a ne sme da ga otera. Kao što nije smela da se širi, Srbija ne sme jednostrano i naglo ni da se oslobađa balasta. U stvari, ne sme skoro ništa.
Dakle, samo politikanti i demagozi mogu još da se zalažu za neka smelija rešenja, da tvrde da oni nešto hoće ili neće, da se pozivaju na istoriju, tradiciju, dostojanstvo i volju naroda. Najviše i najbolje što Beograd još može i treba da radi jeste da polako popravlja sliku o sebi i vraća izgubljeni ugled, a za to su potrebne decenije. Jer nije reč o ulaganju u pozitivnu propagandu niti u spektakularne poteze. Sve što se moglo uraditi jednim gestom urađeno je onog petog oktobra i vidimo da to nikako nije bilo dovoljno.
Svet u koji Srbija treba da uđe ne pravi ni velike gluposti i nesreće, ni herojske podvige. Nema tih nama tako dragih oscilacija i ekstrema, pa ako smo se zaista uželeli dosade i opredelili za „umereni napredak u granicama zakona“, onda bismo i na ovu očajnu gnjavažu zvanu stvaranje unije Srbije i Crne Gore morali da gledamo blagonaklono. Od sada će svi veći poslovi tako da izgledaju, cepidlački i mic po mic, a obavljaće ih ljudi koji ne umeju da se iznerviraju.
U načelu, Srbija nema razloga da mnogo brine o ishodu zapleta s Poveljom. Rečeno je sve što je imalo da se kaže i sad preostaje da se vidi koliko će razni lični i stranački interesi uticati na taj proces. Nekima se očigledno žuri više, nekima manje, ali to je deo igre. Mada od toga zavise budući koraci ka Evropi, još nije izgubljeno suviše vremena, jer Evropa je ionako suviše daleko.
Uostalom, tu nema ničeg što Srbija radi ili ne radi samo zbog Evrope. Ništa drugo ne bi mogla ni smela, ni zbog sebe same. Evropa, dakle, nije spoljni nego unutrašnji imperativ. Jedina tema oko koje se Srbija razilazi s Evropom je Haški tribunal, što znači da bi najveći napor domaće politike morao biti usmeren na skidanje te bede s vrata.
A Crnoj Gori se može mirno prepustiti da se bakće oko svoje državnosti, ako stvarno to toliko želi. Biće to neobičan slučaj borbe za suverenitet koja se uspešno završava odricanjem od suvereniteta u korist evropske integracije. Pa, i to je valjda neka politika i neka istorija. Šta se to koga tiče. Srbiji je svakako bilo dosta državnih i istorijskih poslova, ako već nikako ne može da pobegne od Kosova.
