Na dan nastanka ovog teksta srpski premijer citira „staru kinesku poslovicu“ (uzgred, jeste li čuli ovaj: „Koja je najbolja stara japanska poslovica? ‘Ne veruj starim kineskim poslovicama!’“), red je da i mi započnemo kolumnu u duhu posezanja za biserima iz naftalina. Evo, recimo, mudri Paskal je sažeo svoja životna saznanja u onu da „Sve čovekove nesreće potiču iz jednog izvora – ne moći sedeti mirno u sobi.“ Eh, ta draga filozofska opšta mestašca, zgodna za citiranje u raznim prigodama… S jedne strane, nije li nemoguće odreći duboku tačnost drevnom Paskalovom zaključku koji kaže da nas lično šejtan vuče u svako učestvovanje u metežu sveta – što je samim tim i doprinošenje istom (manje svetu, više metežu)? Na drugoj strani, a šta mi pa imamo od toga kad se po tom Paskalovom uvidu ipak ne može (pro)živeti, to jest, kad je sasvim jasno da je – doslovan i metaforičan – „izlazak iz sobe“ nešto takoreći jednako životu? Da, nesudelovanje u stvarima od ovoga sveta spasava vas unapred od niza pojedinačnih belaja, ali i od radosti i uzbuđenja, to jest, čini vaš život mizernim po sebi…
Čemu ova decembarska umovanja? Pa, dragi moji, mislim da je razlog tome u prirodi aktuelne vlasti zemlje Srbije: nije ona ni šešeljevska ni veberovska nego – paskalovska. Ona, naime, drži da je život smrtonosna pojava (što je nesumnjivo tačno) i da je zato najbolje da ga bude što manje: manje života, manje i smrti. Jednačina jednostavna, neoboriva i – savršeno idiotska. Tačnije, duboko nekrofilna, okrenuta protiv svake mogućnosti života ko poligona slobode, uživanja i sreće, a dakako i nesreće, žalosti, opasnosti – što je druga strana iste medalje, i jedno bez drugog ne ide.
Neki su se klinci „zakucali“ kolima u reku, pijani, u nedoba, bez vozačke dozvole; neki drugi doživeli su – ne i preživeli, bar ne svi – neke slične nesreće. Mediji su, u morbidnoj potrazi za senzacijma koje uzburkavaju emocije, oko toga nadigli tipično demagošku moralnu paniku, a vlast je na to reagovala uterivajem paskalovštine: zašto ne bismo mlađim punoletnicima zabranili da sedaju za volan, makar i samo kasno uveče? Zašto ne bismo prekidali filmove i TV serije moronskim upozorenjima da to kako Brus Vilis vozi u Umri muški „nije u skladu s propisima o bezbednosti saobraćaja“? Kupovanje alkohola noću (u Beogradu) smo već zabranili, i to svima, mladima i starima, vozačima ili pešacima. Jeste da je protivustavno, ali šta ima veze?
Lako je mobilisati emocije ljudi na tragedijama, lako je podjariti njihove prastrahove, od kojih rado beže u ifantilizujuću „sigurnost“ nasumične represije. Naravno, bilo bi divno da se te strašne pogibije nikada nisu dogodile; bilo bi odlično da se takve stvari ubuduće ne događaju, mada, moram vam reći: događaće se. To je, na žalost, tamna strana ljudske slobode: ne umeju svi s njom da se nose, neki je naprosto siluju, i to se završi tragično po njih i druge. Da se razumemo, takvi su ubedljiva manjina: u daleko najvećem broju slučajeva, onaj ko sedne za volan ne pogine, onaj ko se napije ne napravi neko sranje nego se malo proveseli pa se mamuran otrezni etc. Ljudi, pa i oni od dvadesetak godina, zapravo su uglavnom prilično odgovorna stvorenja…
Šta ovo znači? Da onima koji ne umeju da nose svoju slobodu treba pomoći da to nauče, a ne ukidati slobodu svima samo zato što će poneko pokušati (neretko i uspeti) da je „zloupotrebi“. Država nije tiranska majka koja će građane da drži u zaptu i pod ključem i da im određuje povečerje. Država nije ni tiranski otac koji će samovlasno da izriče zabrane, pa makar one bile sasvim zaumne i zadirale u neotuđiva ustavna prava. Država, recimo, ne može da deli građane na punoletne i punoletnije: ili jesi punoletan, ili nisi! Ako jesi, recimo sa osamnaest, ako možeš da glasaš na izborima, plaćaš porez i ideš u vojsku, pa bogme možeš i da voziš kola! Kad i koliko hoćeš! Naravno, moraš da imaš dozvolu, a ako kršiš propise moraš biti kažnjen. Ali ti, pojedinačno, a ne svi đuture…
Ovaj „paskalovski“ (jasno vam je da ovde samo „zloupotrebljavam“ velikog Francuza) pristup države prema građaninu – a za koji od Malograđanina dobija ushićene aplauze, na šta i računa! – tipičan je modus mišljenja i delovanja ultrakonzervativne desnice. Ona savremeni svet vidi kao „iskvareno mesto“ koje treba nekako, a kako nego prisilom, uterati nazad u (nikada stvarno postojeću) idilu „tradicionalnih vrednosti“. Desnica uvek prvo proizvodi moralnu paniku, a zatim joj podleže, kao da ju je proizvela „objektivna situacija“, a ne ona sama; iz toga prelazi u stanje histerisanja, a ono pak rezultira ovakvim ili onakvim zabranama ustavno nezabranjivih stvari: za to vreme, „pristojni građani“ ili tiho aplaudiraju represiji ili ih naprosto „boli uvo“, jer im se čini da se ovaj ili onaj čin arbitrarne, naustavne prinude njih lično ne tiče jer, šta znam, nisu mladi, ne voze kola, ne izlaze noću, ne piju, ne ovo, ne ono… Sve dok ne dođe na red nešto što ih se i te kako tiče (na primer, zabrana konzumiranja kikirikija četvrtkom, upotrebe reči „premda“ prepodne, hodanja desnom stranom trotoara zelenookim osobama ili zabrana nošenja žutih čarapa na teritoriji Kolubarskog okruga, načelno nisu ama baš ništa luđi od zabrane noćnog kupovanja piva ili neograničenog raspolaganja sopstvenim motornim vozilom, uz vozačku dozvolu), ali tada je, gle, već kasno.
