Bojana Stamenov predstavljaće Srbiju na takmičenju za pesmu Evrovizije u Beču. Pesma se zove Ceo svet je moj, autor muzike je Vladimir Grajić, tekst je pisala Leontina Vukomanović, a tokom izbora otpale su Grajine pesme Suze za kraj, u izvedbi Danice Krstić i Vodi me, koju je pevao Aleksa Jelić. Posle jednogodišnje pauze, RTS je ipak odlučio da se uhvati u evrovizijsko kolo.
Dve večeri smo mogli da gledamo „Odbrojavanje za Beč“, gde smo se po ko zna koji put podsećali sjajnih i kičasto blještavih nastupa Srbije.
Velika novost je delimična privatizacija srpskog izbora pesme jer se kao partner RTS-a pojavljuje famozni Beoton i njegov vlasnik – Saša Mirković, inače funkcioner SNS-a i gradonačelnik Zaječara. On se u „Odbrojavanju za Beč“ predstavlja kao vrhunski ekspert i vinovnik pobede Marije Šerifović sa pesmom Molitva.
Graja nam se predstavio veoma opširno, a kruna njegove dosadašnje karijere bila je svakako pomenuta Molitva koju je, kaže, napisao potpuno spontano – odjednom, kao da mu je neko „diktirao note“. Pokazalo se da je, kao u slučaju Željka Joksimovića, dobar plasman na Evrosongu odlična preporuka za autora, koji onda narednih godina rasprodaje „pelcer“ pišući evrovizijske pesme po narudžbi. Tako smo otkrili da je Graja usavršio žanr „teatralne balade“ i prodao varijacije na Molitvu još nekoliko puta. Nemam ništa protiv. Mada, zlobnici kažu da je i među tri pesme koje je ove godine ponudio publici i žiriju bilo recikliranja već objavljenih pesama.
Graja je, dakle, uradio svoj deo posla, Leontina je napisala tekstove i nije imala problema sa inspiracijom – a priprema se i engleska verzija.
RTS je preuzeo realizaciju dve emisije u veoma poznatom maniru. Najkraće rečeno – Beoviziju možemo opisati kao prebogatu scenografiju, mnogo svetlosnih efekata, toalete i lepe voditeljke – uz upadljivi manjak suvislog scenarija. Finale je pratio i niz tehničkih propusta i gafova koji su pretili da odvrate pažnju od suštine emisije. Taj televizijski model: red pesme, red priče, prevaziđen je već decenijama, ali se kod nas uporno reinkarnira.
Iz nekog razloga, izbor ove godine nije bio prepušten isključivo glasovima publike, pa je polovinu bodova pesmama donosila i odluka supertajnog i superstručnog žirija. Na kraju smo saznali da je žiri (nalik na ono troje kad se izvlači loto kombinacija) sastavljen od Nevene (najmršavija iz Moje3), Ivana Ilića i Gorana Stankova. Delovali su potpuno ad hoc, a odluka žirija o najboljoj pesmi i izvedbi bila je identična odluci publike.
Na kraju, najzanimljiviji detalj Beovizije je za mene bio baš – Beoton. Medijski poduzetnik Saša Mirković dao je ovom takmičenju novu dimenziju, jer se pokazalo da je neprikosnovena tapija RTS-a ipak delom pripala privatnoj produkciji. To se nije videlo tokom izbora, jer nikakvog osveženja nije bilo, ali navodno će Beoton tek da se istakne tokom promocije pesme i nastavka takmičenja u Beču. Ne mogu, a da se ne prisetim zabrane koju je Saši Mirkoviću svojevremeno izrekao direktor RTS-a Aleksandar Tijanić, a koja je bila posledica medijskog mešetarenja. U gruboj prepisci po medijima i razmeni uvreda Tijanić je, na svoj osoben način, Mirkovića opisao kao „ruskog cirkuskog medveda na monociklu“. Priznajem da sam još pod utiskom ove metafore.
No, dok se Tijanić okreće u grobu, Mirkovićevo vreme je stiglo. Ima političku podršku, tu je i Leontina koja je, kako direktor kaže, „pod inspiracijom“, a u živopisnom i donekle nemuštom opisu formule uspeha Evrosong je uporedio sa pripremom i serviranjem „kuvanog jela“. I ova metafora je tačna, ne zbog kilaže, već pre zbog čorbe u kojoj je mirođija.
Kad bolje razmislim, Evrosong je upravo takmičenje u kojem je sve moguće i gde nema glupih i besmislenih pesama. U Evrosongu su mogući Žena sa bradom, finski hevi metal bend, ruske babe ili ABBA. Na Evroviziji je moguće da Izrael bude u Evropi, a od ove godine takmičiće se i Australija. Potrebno je samo da zatvorite oči i dovoljno snažno poželite – želja će se i ostvariti!
Na kraju, očekuje nas test patriotizma pri glasanju u Beču. Primer može biti jutarnji program TV Pinka, gde je Jovana bezbrižno ćaskala telefonom sa Radomirom Počučom Batom. Pita ga „kad ćeš kući“ ili „kolko vas ima tamo“, a on hrabro odgovara da se ne plaši ni kazne ni suda kad se vrati. A ima ih, kaže, „dovoljno“! Pa, nek glasaju za naše u Beču, ionako se pesma zove Ceo svet je moj!
