10. IV
Hvala, generale, i srećan put! Čovek bi pomislio da je u pitanju bilbord na putu ka surčinskoj zračnoj luci, da Vlada u naše i u svoje lično ime blagosilja oficire i priučene logoročuvare što se samouzidavaju u temelje Studije o izvodljivosti, ne, ovo su reči Slobodana Miloševića, udenute u špicu kojom se reklamira šou njegovog života, prometejčik je učtivo zahvalio svedoku, ali, ali… Skandiran na njegov neponovljiv način (plači, Božoviću), baštinjeni i konvencionalni pozdrav postaje komičan, a zašto?
Zato što ga izgovara čarobnjak iz Oza, sitni prevarant koji je grad učinio smaragdnim tako što je svima propisao i ugradio naočare sa zelenim staklima; za njegove vlade država je osim građana u susedstvu (koje nismo dužni baš da žalimo i uglavnom ih i ne žalimo) ubila i neke stanovnike prestonice, što na magistrali, što u nacionalnom parku, što u haustoru, i sad takva osoba, rumena i izbrijana, liubeznichaet s kakiim to generalom… Junak Manovog romana tumarajući šumom slučajno čuje kako jedan čovek govori drugome „A sad zbogom i hvala ti!“, i te ga toliko rabljene a opet svečane reči potresu (kao Crnjanskog kad zemlja oko njega zamiriše preorana), Slobino „hvala, generale, i srećan put“ pak ima zasmejavački potencijal, baš kao i kad kaže, što je isto ovekovečeno u nekoj špici „Čuo sam mnogo o vama… od Dragana!“. Dosta o njemu.
11. IV 2005.
Moji su dugovi biseri rasuti po celom svetu. Opet mi piše Department of the Treasury iz slobodarske Filadelfije, plati porez, plati porez, bumo videli šta ćemo s tim… Odao sam se dvostrukom kockarluku, domaćoj lutriji i onoj za američku zelenu kartu, šta bi vas više obradovalo, green card ili sedmica u domaji, nemoj mi to dvoje razdvajat!
12. IV
Moji su tekstovi biseri rasuti po celom svetu, knjiga mi se prodaje u centru grada koji vrvi od naših iseljenika i slavista sa svih meridijana (lepo rečeno).
Pre možda dve godine u „Politici“ pročitam kako Geteov institut ima spremne pare da se tri knjige prevedu na nemački, ali nisu načisto šta bi pre ili šta bi uopšte preveli, ne budi lenj, preporučim najtoplijim rečima Groblje slonova, za čitaoce u ujedinjenoj Nemačkoj napisaću fusnote koje će biti kudikamo zabavnije od onoga što sam ponudio domaćoj publici, razumem ja da vinograd traži celog čoveka i da prosečan stanovnik Nojštata ne zna koji se Tomić kolmuje koji brke štucuje, ali ću sve objasniti, nedelju dana potom stiže pismo, direktor zahvaljuje što sam Institutu poklonio knjigu, veli da se službenice zabavljaju čitajući je, ali sumnja da bi se fenomen ponovio u njegovom vazda oblačnom fatherlandu, hm, kad ste zarobili mog dedu i držali ga četiri godine, tad nisu bile važne jezička barijera ni kulturološke razlike…
Jedan mi se biser pojavio u švajcarskom tisku, urednik mi posle toga napisao kako sada vidi da je njihov dopisnik iz Beograda quite good, svoloch, više me dakako nije zvao, a pitanje je bih li i pisao za takvu osobu koja mi je doduše uredno uplatila 330 franaka, stoje mi u banci kao uspomena na tu moju pa ne tako baš ni neznatnu međunarodnu sramotu. Svejedno, moji su tekstovi biseri rasuti po celom svetu, evo internet: vodio sam tri godine dnevnik na jednom slavnome sajtu, čekao sam kad će mi se obratiti sa molbom da to izdaju kao knjigu, popustim, međutim, u tempu, tek posle dobrih par sedmica pošaljem nastavak, a nadzornik sajta mi kaže kako je mislio da sam završio dnevnik, vidim da nije utučen nimalo, hoće velikodušno da objavi nastavak kad sam ga već napisao, završne akorde neće međutim moći da mi plati jer je fond iz kojeg kako-tako beše finansirano moje stvaralaštvo ukinut a da besplatno objavljuju tako kvalitetno štivo, priznaću i sam, ne bi bilo na mestu…
U „Kažiprstu“ njegova bivša ekselencija Vladeta. Kako vam je nestao Pavković kad već mesecima govori da se neće predati, ne bih se u to upuštao, je li general Lukić uhapšen ili se predao zaboravivši da se preobuje i presvuče, ne bih se u to upuštao, poneseni pa neupušteni ni u šta škakljivo savetnik zato se odvažno upustio u psihoanaliziranje doktora Koraća – kao pripadnik razvlašćene klase moj inače uvaženi kolega Korać pun je gorčine i neodmerenih reči… Je li?! A vi koji ste uvlašćeni, ovlašćeni, navlašćeni i povlašćeni, vi ste puni sladi, sladkora, krompir-šećera i vanilin-šipki kad govorite o vašemu šefu i dobrotvoru…
Nedostaje mi dnevnik. O svakom svom pehu, baksuzluku, fijasku, mislio sam: neka ga, napraviću od toga dobar nastavak, bez dnevnika postajem gorak, sklon neodmerenim rečima, čitav Korać kome život oduze mesto u vladi.
