Iskreno, mislim da zalaganja onih koji se protive elektronskoj ličnoj karti, odnosno „učitavanju“ određenog broja ličnih podataka u čip koji će ta kartica da nosi, predstavljaju donkihotovsku borbu protiv vetrenjača. I to ne zato što je Zakon o ličnoj karti već usvojen u Skupštini. Pritom, nasrtaj slavnog viteza iz romana na vetrenjaču vidim ne kao komičan, već izuzetno hrabar, ali uzaludan gest. Don Kihot je izabrao težeg protivnika nego ikoji drugi vitez za kojeg se zna, njegova aždaja bila je otelotvorenje progresa.
Slično je i danas, oni koji se bune protiv odavanja (pre)više informacija o sebi potpuno su u pravu, samo ih vreme gazi. Informaciono društvo, u koje se pretvaramo, zahteva i zahtevaće od nas sve više podataka. Tako da suština naše borbe za privatnost nije u vraćanju vek ili dva unazad, kada je čoveka u najgorem slučaju obeležavalo ime i datum rođenja, već nastojanje da se sistem postavi tako da u njemu naši podaci rade za nas, nikako protiv.
Jer, ako traži da u svakom trenutku nosimo učipovane informacije o sebi, šta je ono što država za uzvrat nudi? Da li posedovanje elektronske lične karte (barem) znači da više nikad ne moramo da vadimo uverenja o državljanstvu, izvode iz matične knjige venčanih i rođenih, uverenje o životu (koje se traži penzionerima) i ko zna šta još sve ne? Umesto da u tu svrhu danima obigravamo šaltere, u uređenom informatičkom sistemu naša lična karta obaviće to za manje od milisekunde (mada smo isto mogli i sa jedinstvenim matičnim brojem građana).
Takvih argumenata nije bilo previše u raspravi o neophodnosti elektronske lične karte, što i ne čudi. Elektronska uprava u Srbiji gotovo da i ne postoji, tako da uvođenje elektronske lične karte liči na dodeljivanje ključa od stana čija izgradnja još nije ni počela, niko vam i ne garantuje da će stan biti funkcionalan, ali ključ u svakom momentu morate imati kod sebe. Znači, nije bilo baš razloga da se žuri sa njenim uvođenjem.
S druge strane, mislim da je strah za privatnost pomalo neosnovan, iako sam pristalica toga da se u informatičkom društvu privatnost uredi posebnim zakonom, baš kao što je u ovom prethodnom uređeno pitanje lične imovine. Država i „službe“ već imaju previše podataka o nama, ili barem do njih mogu lako da dođu, ako im ustrebaju. Što se praćenja tiče, već je nošenje mobilnog telefona i platnih kartica ekvivalent hodanja po snegu celcu, dobar analitičar (ili ekvivalentan kompjuterski softver) lako će utvrditi kuda idemo i šta, eventualno, smeramo. Na Zapadu već decenijama unazad postoje eksperti za čuvanje privatnosti i svi njihovi saveti svode se, otprilike, na to da batalite sve blagodeti modernog sveta, naročito telekomunikacija. Samo keš novac i, ako baš morate, javne govornice. Keš, naravno, ne sme biti iz bankomata.
Međutim, nepoverenje prema sopstvenoj državi nije srpski izum. I na Zapadu je običaj da građanin sa velikim oprezom državnoj administraciji daje podatke o sebi, sve strahujući da mu sa te strane samo zlo može doći (porez, kazne itd.) Istovremeno, u bankama i privatnim firmama rado popunjava formulare koji često traže krajnje privatne podatke, ali za uzvrat nude neku uslugu.
Priču o elektronskoj ličnoj karti mogao bih zaključiti još jednim primerom iz književnosti, Tamnim vilajetom. Gledano sa informatičke strane, ona samo može da nam pomogne u komunikaciji sa administracijom. Problem je što u tu administraciju nemamo poverenje, pa je pitanje da li za tu pomoć plaćamo previsoku cenu. Odgovor na ovo pitanje još odgonetaju i oni koji su pohodili vilajet iz narodne priče.
