Kuda ide ovaj svet:
Fanatizam i perspektiva
Na naše oči Evropa postaje drugačija. Dok se Srbija bori za otvaranje poglavlja, Evropa ih zatvara. Šengenski režim već je načet, a mogućno je da do dana kada ovaj broj „Vremena“ bude u rukama čitalaca, bude razgrađen jedan od glavnih temeljaca Evrope bez granica, Sporazum iz Šengena. Crnoputi su već sumnjivi. Biometrijski podaci identifikuju ljude. Strah se širi. Na tom talasu propada jedna od boljih ideja iz polovine prošlog i s početka ovog veka.
Migranti s tim imaju tek posredne veze, veze po osnovu porekla i vere. Organizovani masakr u Parizu autentični je, izgleda, proizvod treće generacije domicilnog stanovništva koje, ako ima talenta, može da igra fudbal za nacionalni tim, ali je većinski gurnut u geto, nalazi se na marginama društva i podložan je svakoj vrsti fanatizma u nedostatku bolje perspektive.
Sada se Francuska i Rusija, podstaknuta potvrdom da je putnički avion na letu iz Egipta oboren u terorističkom napadu, utrkuju u tome ko će više ciljeva u Siriji da pogodi u roku od 24 sata i, po mojoj ovlašnoj računici, uništili su bombama i raketama, sudeći po saopštenjima, dnevnim ratnim biltenima, više desetina komandnih centara ISIS-a. Dodajte tome Amerikance i Turke, te svakog drugog koji ima dovoljno ubojitu moć da se s visine istrese na sirotinju, pa se tek onda čudite broju ljudi koji očajnički hrle da pobegnu iz ratnog grotla.
To o efikasnosti vazdušnih dejstava po „komandnim centrima ISIS-a“ je preterivanje u propagandne svrhe. Ne potiče snaga Islamske države iz nekih sofisticiranih komandnih centara u kojima su vojni planeri nagnuti nad kompjuterskim mapama bojišnice, već snaga potiče iz neke tamne niše džamije, ispod svoda čajdžinice, kutka verske škole, iz mogućnosti da bilo ko vešt „drugorazrednost“ predstavi kao razlog otpora tuđoj nadmenosti.
To se bombama ne rešava. Ako plamen rata i migracije zahvati i podsaharsku Afriku, a vrlo je verovatno da će to da se dogodi, svet će do kraja naših ovozemaljskih života, barem kad je o Evropljanima reč, da izgleda sasvim drugačije nego što su ga zamišljali tvorci zajednice za ugalj i čelik.
Na raskršću:
Šta uraditi kad muzika prestane?
Srbija je veliko raskršće na putu kopnenih migracija. Pravdoljubivost i čovekoljublje, kao zvanični stav Vučićeve vlade, vredni su hvale, sve do onog trenutka, a taj se izgleda bliži, kad od Nemačke, preko Austrije, do Slovenije i Hrvatske, ne počne zatvaranje granica. Unutrašnji politički pritisci rastu širom Evrope i predviđa se na talasu migrantske krize uspon svakovrsne desnice. To je tema ovog broja „Vremena“.
Sve što se događa liči na igru „muzičkih stolica“ – ko nije seo kad muzika prestane, ispada iz igre – tako da i nama može da se dogodi da ostanemo na nogama kad Evropa isključi gramofon i tako postanemo „sabirni centar“ (i to u zimskim uslovima) za hiljade i hiljade ljudi koji su pohrlili negde drugde, ali nemaju kuda da odu.
Može da se ispostavi da je upozorenje Nenada Popovića, lidera SNP-a, o potrebi da Srbija blagovremeno zatvori granice, ma koliko to izgledalo nečovečno, bilo promućurno s aspekta zaštite vitalnih interesa.
Može se naslutiti da državni organi spremaju neku strategiju i za takav scenario, dakle da on postaje realan. To bi bio nagli zaokret koji neće biti teško opravdati promenjenim okolnostima i „zaokretom ostatka sveta“, ali bi pokazao da je neki put glupo biti veći Evropljanin od ostatka Evrope.
Lica s naslovne strane:
Evo ti ništa za milion evra
Odavno jedna naslovna stranica „Vremena“, kao prošlonedeljna, nije privukla pažnju šire i ekspertske publike. Da podsetimo: pod naslovom „Urednici Srbije“ prikazana su četiri lika. Željko Mitrović, kao glavni urednik, Aleksandar Rodić, odgovorni urednik, a Dragan J. Vučićević, kao šef deska, dok je kao izdavač predstavljen premijer Aleksandar Vučić.
Komentari i sugestije išli su u pravcu promene pozicija; neki su mislili da je glavni urednik neko drugi, drugi su mislili da je onaj prvi tek šef deska, a najduhovitija je bila opaska da Vučić nije izdavač već „šef integrisane redakcije“.
U moru pošalica i ozbiljnih, pretencioznih poruka na mom stolu se pojavio i dopis „Funke medien grup“ s namerom da pojasni ulogu Aleksandra Rodića i drugih zainteresovanih lica u pokušaju preuzimanja vlasništva VAC-a nad dnevnim listovima „Politika“, „Novosti“ i novosadski „Dnevnik“.
Dva detalja su upečatljiva. Akcija oko „Novosti“ ima kodno ime „River“, kao u špijunskim filmovima, dok pismo obaveštava da je pred sudom u Esenu (Nemačka) podignuta tužba protiv PNM, Politike štamparije i Politike a.d. „u visini od ukupno 22.351.750,12 EUR na osnovu zajma. Pravi Nemci – gde nađoše ono „koma 12 EUR“. Šta ti je nemačka preciznost.
Pismo obaveštava da su u novembru 2011. Aci Rodiću i Dušanu Bjelopteroviću „prodati vlasnički udeli u potraživanju na osnovu pozajmice“, ali, da vas ne davim detaljima iz analize jednog pravnog dokumenta, može se zaključiti da pomenuti nisu ni kintu dali, ali su uspeli da to ništa pretvore u nešto – prodali su Miroslavu Bogićeviću jedan fiktivni ugovor za milion evra u kešu.
Mučeni biznismen po nagovoru Borisa Tadića, Dušana Petrovića i pokojnog Mikija Rakića otkupio je, po sopstvenom priznanju javno izgovorenom dva dana posle milosrdnog skidanja kažnjeničke nanogice, ugovor od Rodića i Bjelopetrovića i bio je spreman da plati još oko četiri miliona evra, ali je u međuvremenu propao. Čaršija bruji da su se Rodić i Bjelopetrović pokarabasili oko onog miliona u kešu. Umesto da podele pare, Rodić je, navodno, tražio 70 odsto za sebe.
Pre dve nedelje u istoj ovoj rubrici pretpostavio sam da „sukob na novinarskoj sceni“ nema u sebi neki dublji sadržaj, profesionalni ili ideološki, već će biti da je o nekim parama reč. Poznajem aktere. I bio sam u pravu. Sad Rodić tvrdi da neće više da laže, a Željko Mitrović u jednom svom pismu optužuje Rodića da objavljuje „izmišljene laži“, dočim se on, Mitrović, uz sadejstvo Vučićevića, verovatno zalaže za „istinite laži“ u čemu se ovaj „trojac s kormilarom“ iskreno isticao dok su veslali u istom čamcu.
Rodić je pokazao da ima jak odbrambeni instinkt i da slabo drži do bilo kakvih profesionalnih normi. Tu nedavno, odnosno pre neki dan, objavio je kao ekskluzivan tekst BIRN-a o Goranu Veselinoviću, tobožnjem marketinškom gazdi nad svim medijima, tekst koji je star barem godinu dana i koji je „Vreme“ objavilo još prošle godine. Rodić, nesumnjivo, veruje da Veselinović, jedan od Vučićevih kumova (bože, koliko ih je!), stoji iza otkrivanja njegove mahinacije u poslovima s VAC-om, i, vrlo verovatno, jeste u pravu.
Nije mi teško da priznam kad je Aleksandar Vučić u pravu. Bio je kad je odbio da komentariše prodaju, preprodaju i vlasničke odnose u „Politici“ tvrdeći da je u pitanju kriminal većih razmera. Bio je potpuno u pravu. Bio bi to za njega preveliki „reputacioni rizik“. Nije, naime, red da to radi predsednik Vlade, ali ima valjda neko nadležan i za to.
