Vrhunsko dostignuće današnje televizije je izazivanje snažnih emocija. Znate one glupave najave programa koje obećavaju da će nas nešto „nasmejati do suza“. Taj emocionalni rolerkoster možete prepoznati u različitim oblicima, u različitim programima.
Počnimo od naslova. Na Televiziji Pink godinama se emituje šou „Sve za ljubav“ gde se spajaju i mire razdvojeni parovi, siročići i roditelji, a postoji i „prikolica ljubavi“ gde se smuvavaju penzioneri. Priznajem da sam napravio pauzu od par godina u gledanju, pa sam se iznenadio kada sam primetio kako se danas ljubaviše. Muž koji želi da mu se žena vrati nakon što ju je najurio od kuće, kupio baja i buket i angažovao Frajle da joj pevaju. Voditeljka se upinjala da dobije srećan kraj – što u slučaju Pinka znači da žena oprosti i vrati se mužu. Srećom, dotična gospođa je ostala pri svom, zahvalila se na trudu i otišla svojim putem.
Neverovatna mi je formulacija bivšeg muža koji kaže da je supruga otišla „takoreći na njegovu inicijativu u po noći“ ili, kada je preveo, „oterao je od kuće“.
Po ovoj logici eufemizma batine bismo mogli da definišemo kao „mušku fizičku inicijativu“.
Uvek sam se pitao šta sprečava rastavljene roditelje da se jave svojoj deci. Da li je zaista neophodna televizija da vidite svoju decu posle dvadeset godina?
Što se tiče penzionera, postavka je jednostavna. Gospođa sedi u prikolici, a potencijalne đuvegije ulaze i defiluju po minut. Ona se doterala u stilu Ane Bekute, a momci uzbuđeni ko regruti. Verovali ili ne, publika je mogla da pogodi koga će baka izabrati – onog koji ima automobil i pare da se rekreira na bazenu. Penzosi prepoznaju kintu bolje i od tinejdžera, koji su navodno materijalisti i gledaju ko nosi skupe patike. Sponzoruša nije ekskluzivno devojka u dvadesetim ili tridesetim godinama. Samo da više ne slušam glupe priče o romantičnim ljubavima iz prošlosti, kada se nije gledalo ko šta ima, već su momci devojkama samo donosili cveće i recitovali poeziju. Sve za ljubav, a ljubav za pare!
Ljubav se osetila i u međusobnim odnosima Srbije i Hrvatske. Na HRT-u su konstatovali da se hrvatskoj himni zviždalo manje nego Tomi tokom vaterpolo meča u Beogradu. Ne znam ko je merio nivo buke, ali ako su zvižduci Tomi cena dobrosusedskih odnosa, onda neka čovek izdrži za opšte dobro. Nagoveštaj ljubavi, one komšijske, mogao se osetiti kada su Vučić i Karamarko komentarisali naoružavanje u regionu. Ako komšije odustanu od raketnih lansera, što im nudi NATO, onda mi nećemo samo da se igramo maketom S-300, nego ćemo od Rusa da kupimo onaj u prirodnoj veličini. Vodimo ljubav, da ne kažemo ekonomski razvoj, a ne rat – bila bi zajednička poruka, rekao bih nagoveštaj buđenja razuma.
Ljubav od nas traži i javni servis iliti RTS. Od Nove godine svi su se tamo raspevali u strasnoj želji da nam ova godina počne što srećnije i da poneseni tom emocijom sa radošću platimo tih 150 dinara takse za RTS uz mesečni račun za struju. Setio sam se spota švedskog javnog servisa kojim se promoviše redovno plaćanje pretplate. Umesto švedskog detektora, dakle umesto jurnjave za neplatišama, okrenuli su se onima koji redovno plaćaju. U restoranu tržnog centra jednom gostu prilazi voditelj, pita ga da li plaća pretplatu i onda ceo tržni centar zapeva zahvalnicu, hor, orkestar, sva TV lica! Kod nas su pevali džabe, za Novu godinu, a repriza je najavljena sa Srpsku, ko što je red. Zaista, kako u Srbiji nagraditi redovne platiše? Predlažem nedeljnu emisiju, svojevrsnu tombolu gde će gledaoci koji se jave, ali i oni na ulici, biti nagrađeni ako plaćaju pretplatu. Kao svojevremeno Bingo, a robne nagrade obezbediće sponzori – pa onda nije skup tiket, samo 150 dinara, plaćao bi narod, garantujem. Nikoga ne bi zanimao kvalitet programa, ako možete da zabodete televizor ili zamrzivač. A pevanje na RTS-u da se nastavi obavezno, u svim segmentima.
Na kraju priče o ljubavi, treba pomenuti i zapažen nastup ministra Nebojše Stefanovića, od sada Vidovitog Neše, koji je u Dnevniku imao viđenje dostojno astro-parapsihologa Ljubiše Trgovčevića. Javilo mu se (ministru) da mu je javljeno da će Neki čovek iz Nekog udruženja novinara reći da je Neka novinarka praćena. To naravno neće biti istina! Nisam vidovit, ali sam bio siguran da će Neki tabloid, tačnije Neki urednik tabloida bliskog Vladi objaviti ko su Neki čovek, Neko udruženje i Neka novinarka. Priznajem, nisam mogao da vidim (još treniram) da će Neki urednik biti na Nekoj konferenciji Nekog udruženja i imaće Neka pitanja i konstatacije. Nisam bio siguran ni da će Neka novinarka sa Pinka koja mnogo voli priče o Državnim udarima takođe biti tamo. Dakle, ako želite da saznate svoju budućnost, da ne kažem da se sretnete sa svojom sudbinom – imate na raspolaganju Ministra i „Informer“. Oni znaju ko vas voli, a ko ne.
