Eh, da je samo zaviriti u tajne stvaralačke radionice: kako li je to izgledalo, mislim, to sa sastavljanjem The Spiska? Da li je to ovih dana visokotiražno štivo delo jednog Umnog Pojedinca, ili je plod kolektivne mudrosti? Je li nastalo danjom ili noćom, odjedared ili na rate, kod kuće ili u Službenim Prostorijama, u treznom ili pijanom stanju? Dalje, može li autor da dokaže da je normalan, ali i da potvrdu o normalnosti nije dobio preko veze, od jetrve pašenoga šurakove snaje? Potom, da li je autor ikada spavao sa osobom bilo kojeg pola, i kako mu je bilo kad se probudio? Da li ga je mama često zapostavljala i kako se nosio s tim? Da li je nekada govorio ili su mu nekada govorili „dođi, da čika bonu“, a posle se ne seća najbolje šta je bilo? Gde zeka pije vodu? Ko je Kajzer Soze? Koliko ima do Lajkovca prugom, a koliko peške?
Ne, ozbiljno, možda vam ovo izgleda kao trivija, ali sve je to na neki način važno, a poznavaoci psihologije stvaralaštva lasno će vam objasniti da okolnosti, birane i nebirane, i te kako utiču na konačan oblik dela, posledično i na njegov značaj i domet.
A i kako se, brate mili, došlo baš do okruglastog broja trideset?! Kako je moguće da Nas nema ni manje ni više no baš toliko, kao da smo se planski rađali po jedan tokom celog aprila? Pa se nešto mislim: možda ih/nas je u prvoj ruci bilo npr. trideset i šest, pa je moralo da se štriha, što bi rekli (na Spisku ionako izobilno zastupljeni) pozorišnici? Zamislite samo s kakvom se mukom Stvaralac odricao jednog po jednog lika sa spiska, jer sa svakim se već bio na neki način srodio (onako kako se, šta znam, Dostojevski bio srodio sa Raskoljnikovim, kojem nije da je odobravao postupak, ali ga je kao pisac morao učiniti uverljivim likom; i zamislite da je na kraju, posle tolikog truda, morao da ga izbaci iz Zločina i kazne jer je, ono kao, roman ispao predug?!), i tako dok ih, sav u suzama, nije nabrojao šestoro prekobrojnih? Ili ih/nas je, naprotiv, možda inicijalno bilo, jebemliga, dvadeset i sedmoro, pa je Autor grčevito i u znoju napregao odgovarajuće mišiće da nekako proizvede još tri „srbomrzačka“ prokletnika, te kako se više ne mogaše dosetiti dovoljno upečatljivih – ili naprosto onih za koje je čuo – „izdajnika“, rešio da se posluži trojicom svojih, iz nekada jedinstvenog patriotskog tabora, a koji su u unutrašnjim frakcijskim borbama negde skrenuli pogrešno kod Albukerkija (uzgred, njima je sada najteže)?
Eto, o takvim sam stvarima dumao bistreći nešto što se zove, recimo, „Spisak trideset najvećih srbomrzaca“ ili već nešto u tom smislu, mrzi me da se ponovo zračim posećivanjem tog mesta. I jednom je bilo previše. Kog mesta? Onog tamo skroooz na kraju, iza zadnjeg dvorišta, štale, septičke jame i poljskog klozeta interneta, tamo gde nešto što se zove SNP Naši ima svoje sajber-prostorije. Samo tanak i bušan zid ih deli od sledećeg imanja, onog odakle se oseća jak vonj sumpora, i gde činodejstvuje neki repati galamdžija. Verujte mi, ne želite da idete tamo.
Čemu kriti: i moje je ime na tom spisku. Doduše, ni u nazivu spiska ni u obrazloženju za uvrštenje (svako je dobio po par rečenica objašnjenja) ne prepoznajem se uopšte (niti prepoznajem druge), ali se u samom društvu prepoznajem: uz tek poneki bizaran izuzetak, radi se o respektabilnoj ekipi vrsnih umetnika, naučnika, intelektualaca; čast je biti priznat i prepoznat kao deo tog društva. Oh, ali to nije bilo baš mišljeno kao čast? Naravno, ali s obzirom na to od koga dolazi i po kakvim kriterijumima, i to je počast: častan čovek bi se morao zabrinuti kada bi takvi o njemu mislili išta dobro.
E sad, staro je pitanje, na koje verovatno nikada ne postoji dovoljno dobar, „definitivan“ odgovor: kako se odnositi prema ovakvim mentalnim ekskrementima? Ako ih (pre)ozbiljno shvatiš, ne valja, jer hteo-ne hteo pridaješ značaj, pa čak i neku vrstu perverznog digniteta, najobičnijem ološu i ljudskom talogu koji „prozivajući“ neuporedivo i nezamislivo ljudski dostojnije i časnije od sebe samo skreće pažnju na sebe, onako kako kakav majmun to radi kričeći i mlatarajući nabubrelom karinom ili lupajući se po crvenoj guzici.
A opet, ako ih uopšte ne shvatiš ozbiljno, ako samo odmahuješ rukom nadmoćno se smeškajući i govoreći „ma, pusti budale“, ne doprinosiš li time olakoj, a potencijalno pogubnoj trivijalizaciji nečega što uopšte nije društveno bezopasno, pogotovo ne u kontekstu zemlje kakva je naša, sa traumatičnom novijom istorijom? Pa ti tu budi pametan. No, u krajnjem slučaju, to i nije pitanje za ljude koji su osvanuli na tom i sličnim spiskovima, nego za… hm, – ovo društvo, takvo kakvo je, i takvo kakvo navodno želi da bude. Ako ono misli da može dalje sa ovakvima, onda OK. Ako pak ne, voleo bih da napokon vidim šta to konkretno znači i kako se manifestuje.
Kako god bilo, i bila ona opasna ili samo groteskna, ovakvim se podlačkim i bednim stvarima uvek i svugde bavi samo fukara. Za to nema „pristojnijeg“ imena, jer bi takvo ime bilo isuviše neprecizno. A biti na drugoj, uvek na suprotnoj strani od svake i svačije fukare – e, za to vredi živeti, raditi nešto, truditi se da ostaviš trag među ljudima, nesavršen kakav jesi i kakav je svako, ali uvek nastojeći da budeš dostojan činjenice da si čovek. I da osim dupeta imaš i glavu, i srce. Sve drugo je beslovesno vrtenje crvenom guzicom, i jarosno razbacivanje njenim proizvodima.
