Sve je u nepoverenju

Nema ničeg lakšeg od pisanja programa za elektronsko glasanje, koji se može primeniti i na nekom internet sajtu. Nema ničeg težeg od obezbeđivanja da to glasanje protekne u skladu sa zakonom, to jest da birač bude sasvim siguran da je njegova volja pravilno protumačena. Između ove dve krajnosti nalazi se ogroman prostor po kojem danas lutaju kompjuterski stručnjaci i borci za demokratiju, za sada bez nekog ozbiljnijeg rezultata.

Elektronsko glasanje prvenstveno se odnosi na glasačke mašine koje se nalaze na biračkim mestima. Ideja je da birač pritiskom na tastaturu ili „osetljivi“ ekran napravi izbor koji se elektronski beleži. Time se izbegava greška u prebrojavanju, a i samo brojanje je trenutno. Problem je što iza birača ne ostaje nikakav trag, odnosno on mora da poveruje da mašina nije „naštimovana“ da favorizuje nekog kandidata. Zbog toga je nemali broj onih koji traže da se primeni nešto slično plaćanju kreditnom karticom. Mašina štampa dve identične potvrde, jedna ide u glasačku kutiju zbog kontrole, druga u ruke biraču kako bi se uverio da je njegova volja ispravno registrovana. Prednost je to što nema nevažečih listića i što se rezultat zna odmah po zatvaranju birališta. Mana je što je proces skuplji od klasičnog zaokruživanja, budući da listići svejedno moraju naknadno da se prebroje, zbog kontrole same mašine. A i mašine koštaju, naročito ako ih ima više od osam hiljada, koliko treba Srbiji. (Doduše, ne mora ih biti baš na svakom biračkom mestu.)

Postoje problemi i koji se tiču samih mašina. One se, naime, kvare, blokiraju, sistem hoće da padne, što može da učini glasanje neregularnim. I moguće ih je ishakovati, tvrde brojni kompjuterski stručnjaci u Americi, koji se većinom zalažu za najklasičnije glasanje listić i olovka. Koga zanima više neka u Gugl ukuca „Diebold, George, Bush“. Prva reč je ime firme koja pravi mašine za glasanje, ostalo naslutite sami.

Svi ovi problemi skaču na n-ti stepen kada se glasanje prebaci na internet. Problemi počinju sa utvrđivanjem identiteta. Da li glasa baš osoba koja se predstavlja, ili neko glasa u njegovo/njeno ime? Postoji li mogućnost da se biračka volja poveže sa imenom i prezimenom, što bi ugrozilo tajnost glasanja? Postoji li mogućnost da neko upadne na sajt i promeni volju birača, odnosno da li je proces sasvim bezbedan? I ko garantuje da će proces registrovanja i glasanja teći kontinuirano, odnosno da usred toga veza neće pući registrujući naše glasanje, ali ne i opredeljenje? Suviše ovih pitanja razlog je što nigde u svetu ne postoji zadovoljavajući sistem za glasanje „na struju“, pogotovo ne za glasanje na daljinu. Uzgred, svi pomenuti problemi (možda i u većoj meri) postoje kod glasanja poštom. Identitet glasača je nezaštićen, nije sigurno da je baš on glasao i tome slično.

Da li to znači da od takvih projekata treba odustati i držati se (nama) dobro poznatog sistema? Nikako. I tradicionalno glasanje, mi to barem dobro znamo, može se krivotvoriti, a i mnogi birači iz raznih razloga ga ne praktikuju. Neki jer im nije omogućeno, neki jer nisu blizu birališta, a neki jer ih mrzi. Ovo su univerzalni problemi i razlozi za razvoj sistema elektronskog glasanja, kako na biralištu tako i na daljinu.

U slučaju Srbije predsednički izbori bili su dobra prilika da se makar eksperimentalno i nezvanično isproba sistem glasanja internetom, možda čak i SMS-om. Ako ništa drugo, utvrdilo bi se kakvi su interesovanje i mogućnosti biračkog tela i programera da odgovore tom izazovu. Sasvim dovoljno za početak.