Znate ono, radite nešto na kompjuteru, kratak rok, prilično ste nervozni i onda mašina u nekom trenutku pobrljavi, zamrzne se tako da morate da je resetujete i izgubite deo onoga što ste već završili. Kada biste znali koliko je boljih verzija ove rubrike tako stradalo u bespućima sajberspejsa. Dakle, u trenutku kada vam se tako nešto desi, najradije biste razbili računar, mada je greška obično softverska i materijalni deo kompjutera uglavnom ništa nije kriv. Što nas dovodi do pitanja za ovu nedelju, a ono glasi: da li biste svom računaru stavili sopstveni život u ruke, ako se to tako može reći? Znam odgovor. Pozitivan je, vaš život je naveliko „u rukama“ računara, i ne posreći se svakom.
Ovo pišem povodom aktuelne krize u Tojoti. Najveći svetski proizvođač automobila suočio se sa velikim problemima kada su vlasnici njihovih automobila u SAD počeli da se žale da ih vozilo „ne sluša“. „Tojote“ novije proizvodnje povremeno su same, bez volje vozača, dodavale gas. U nekoliko navrata to se završavalo tragično, najgori slučaj je smrt jedne četvoročlane porodice. Njihovi poslednji sekundi života snimljeni su na traci jer su u panici zbog nemogućnosti da kontrolišu auto pozvali policiju. Tojota je tvrdila da je problem u otiračima koji zapinju za pedalu gasa, ali su od te verzije morali da odustanu posle druge nesreće nakon koje je utvrđeno da je vozač tepisnice preventivno sklonio u gepek, ali to ništa nije promenilo. Onda se sumnjalo u sam oblik pedale, pa u bežični prenos komande koji postoji u nekim modelima. Potom su se svi okrenuli kompjuteru, to jest softveru kao verovatnom krivcu.
Između ostalih na tu mogućnost ukazao je i Stiv Vozniak, čovek koji je napravio Epl kompjuter i koji vozi „tojotu Prijus“. Doživeo je da mu auto ubrza bez da je on to poželeo i na osnovu svog iskustva i poznavanja računara on je ustvrdio da je u pitanju isključivo program koji „tera“ „tojotine“ kompjutere u kolima. U Tojoti nisu imali sluha za njega, niko mu se nije odazvao kada ih je ljubazno kontaktirao predstavljajući se ko je i šta je, pa se Vozniak obratio novinarima. Šteta po ugled Tojote, ogromna.
Kompjuteri su u kola počeli da ulaze još osamdesetih, kada su se pojavili prvi računari dovoljno mali da stanu pod haubu. U početku su služili da prikupljaju podatke o vožnji i automobilu i o tome obaveštavaju vozača koji je i dalje donosio sve odluke. Onda su počeli i sami da voze, na oštrim krivinama i na klizavoj podlozi, kada kompjuter proračunava koliko treba prikočiti i kako sprečiti proklizavanje i to sprovodi mimo volje vozača. Onda se pojavila automatizovana klima, pumpanje vazdušnih jastuka kada baš zagusti.
Sada se već razmišlja o automatskoj vožnji, uz pomoć senzora na putu ili čak u GPS-u. Već je razrađen sistem za sprečavanje sudara, proračunavanjem brzine vozila i uslova puta, nešto slično filmu Suvišni izveštaj. Uvođenje tog sistema bilo bi jeftinije od štete koja nastaje usled saobraćajnih nezgoda, ali se postavlja pitanje ko bi odgovarao u slučaju nekog propusta. Na primer, ako se sudar dogodi kada su oba automobila imala uključenu automatsku vožnju. Pritom je jedan koristio Vindouz, a drugi Linuks.
