Svašta čovek nauči čitajući domaće novine, tj. hrpe papira koje se predstavljaju kao novine, na osnovu toga što je na njima odštampana gomila slova koja kaobajagi tvore novinske tekstove. Nema tu, međutim, šta da se tvori – osim što cela stvar baš tvorovski smrdi. Pa tako u jednom tabloidu pre neki dan čitamo kako je stanovita političarka navodno operisala kamen u žuči – i to je vest za celu prvu stranu, vrištavo crvenu; ova posle zgroženo demantuje tu informaciju, ali, braćo i sestre u Hristosu, Alahu, Budi, Manituu, Kleptonu, Bodirogi, Krišnuu, Višnuu, Mahavišnuu i ostaloj previšnjoj rodbini, shvatili ste već da nije stvar u mogućoj (ne)istinitosti ovakvih skotovskih reklakazalaština nego u elementarnoj bezobraštini ovakvog iživljavanja nad nečijom privatnošću. I nije samo „politička klasa“ tome izložena: u drugom tabloidu, a koliko istog dana, čitamo kako poznata novinarka ima grdnih bračnih problema i hoće da se razvede; može biti, samo mi se čini da je to ipak njena privatna stvar, a ne roba za pazar kanibalskih kretenarija, ponegde poznat i pod milozvučnim pseudonimom „slobodno medijsko tržište“.
A baš sam o tom vajnom tržištu nešto hteo da zaustim, pa mi se ovaj mali izlet u čudesni (polu)svet tabloida – mutantne vrste koja će nas sve nadživeti, kao što će samo bubašvabe i slični lazeći govnovalji preteknuti nakon nuklearne kataklizme – učinio kao zgodan uvod u ovu priču bez hepienda. Ovih, naime, dana, svi nadugačko filozofiraju o tome kako je napokon „profunkcionisalo medijsko tržište“, a sve zbog dva-tri zvučna (tačnije: šuštava!) transfera u kojima su neke televizijske novinarke – a takođe i Olivera Kovačević – promenile firmu, navodno za oooogromne pare, stanove i razne druge beneficije. Dolazilo se, bajdvej, iz raznih pravaca, ali je odredište skoro svima bilo zajedničko: katodna imperija Bogoljuba (de) Karića, ovdašnjeg preduzetnika opšte prakse i dede budućeg predsednika USA. Eto, dakle, i Bojane Lekić na BK, Tanja Vidojević ode Željku M. kao utešna nagrada, a šuška se da je šuškanje šuškama tek počelo.
Nisam uopšte sklon da „osudim“ pomenute i nepomenute građanke, a ponajmanje da ih mažem katranom i perjem zbog onih – tragično pogrešnih – razloga zbog kojih se to u Čaršiji obično čini. Svako je slobodan da radi tamo gde ga žele i voljni su da mu to pristojno plate, a obaška što mi je kamenovanje mučenog Bogoljuba K. „kao takvog“ odavno već degutantno i dosadno, naročito u zemlji u kojoj je dotični za sve Nadležne Organe uporno sasvim regularan, pristojan i lojalan građanin, evo već četvrtu godinu nakon famoznog Petog Oktobra. Uostalom, još kad je ono Bojana L. dobila onu famoznu BK nagradu od milion dinkića, nisam odoleo da ne napišem da je u kanonadi napada kojima je zasuta – a znam za ne više od dve-tri osobe koje su je napadale s neophodnim pokrićem u vlastitom liku i delu; ostalo su bili tek cilikavi čaršijski miševi, uvek hrabri i principijelni preko delegata, te ovi otuda imaju paziti da ih ne razočaraju – bilo primetno neviđeno mnogo licemerja. Jer, ljudi moji, hajde da budemo iskreni; evo, počeću od sebe: pogledam na svoj mobilni, a tamo piše Mobtel; odem na internet, kad tamo – Eunet… Ima toga još, sigurno. Milioni ljudi u ovoj zemlji su Karićeve (i ne samo njegove) voljne ili nevoljne mušterije, počev od moje malenkosti. Nisam primetio da Država, sa sve našim čuvenim Pravosudnim Organima, ima nešto protiv toga: da ima, valjda bi Bogoljub K. do sada već bio u zatvoru?! Umesto toga, Država je, bogme, vredni poslovni partner narečene firme. Dobro, zašto je normalno (i moralno) davati Kariću pare, a nije normalno (ni moralno) uzimati ih od njega? Jedino se, dakle, od novinara očekuje da sa spomenutom ličnošću-firmom nemaju ništa; ukoliko im ova nudi velike pare, utoliko gore po njih, sram ih bilo. Željka M. već, moram priznati, varim mnogo teže, tačnije: nisam u stanju uopšte da svarim ono što taj proizvodi, ali recimo da je to stvar prilično subjektivna, pitanje mog ukusa i kriterijuma, koje niko nije dužan da deli. Jerbo da je nešto ozbiljnije u pitanju, valjda bi Država i Zakon do sada našli načina da stanu na put dotičnom eks-basisti i njegovim raspevanim (nus)produktima…
Nije mi, dakle, do onog sveprisutnog površ(in)skog nivoa iznenadjenosti i uvredjenosti zbog nedvojbenog razmaha medijske tajkunizacije. Više me brine to što je ona samo najvidljiviji – i otuda za površno zgražanje najlakši – deo vaskolikog fundamentalnog pojeftinjenja i poprostačenja turobne medijske scene. Što se štampanih medija tiče, nikada ih nije bilo više, ali nikada nisu bili gori. I to ne zbog Zlih Političara, nego ‘nako, sami od sebe… Za sumračnog Slobohudinovog vakta elektronski mediji su bili Dno Dna; sada je to štampa, uz par uglavnom sirotinjskih izuzetaka sa neizvesnom budućnošću. Najzanimljivije od svega je da je sve to sa radikalno pokretenjenom srpskom štampom zapravo toliko inferiorno i bedno da nije čak ni komercijalno: jeste li primetili da na kloakizovanoj press-sceni nema ničega srodnog masnim TV-transferima? Tja, niko valjda neće da daje velike pare za više istoga.
U međuvremenu, poznata novinarka koja pravi nezavisnu TV-produkciju priča mi (ne spominjem imena jer se radilo o privatnom razgovoru) kako uzaman nudi svoj inače dokazano kvalitetan program uglednoj i nezavisnoj TV-kući, ama ovi neće ni da čuju: nije to bre komercijalno seko, koga je briga, više nam se isplati da emitujemo virtuelne avanture nekih losanđeleskih bilmeza ili njujorških kalaštura. A na jednoj „tajkunskoj“ televiziji, međutim, traže njen program, bez ikakvih uslovljavanja. Ona se femka, sve joj nešto neprijatno, a ja je ohrabrujem: just do it! Pa ako te neko nešto pita, reci glasno ko te zapravo poslao tamo… Hoću da kažem: nisu krivi ni Bogi ni Željko, pa čak ni magovi tabloida: krivi su (smo?) svi oni koji se upinju da liče na njih, sve dok svi džumle ne postanemo šrafčići jednog te istog Zaborava d. o. o.!
