Ako se protivite pravljenju spiska svih žena koje su se odlučile za prekid trudnoće, onda ste vi osoba koja se protivi suštinskom napretku u srpskom zdravstvu. I napretku uopšte. A i ulasku u Evropsku uniju.
Naravno, mislim na napredak koji donosi digitalizacija, sa svim svojim prednostima od kojih se neke mogu pretvoriti u opasne mane. I na obavezu koju EU postavlja pred Srbiju, a to je da se uvedu elektronski zdravstveni kartoni u koje će se unositi sve informacije o našem lečenju, svaki lek koji smo uzimali od rođenja do smrti, svaki lekarski pregled i intervencija. To uključuje i prekid trudnoće. Ta se informacija mora uneti u zdravstveni karton ne da bi se nečija privatnost ugrožavala, već da bi u budućnosti lekar imao bolji uvid šta se sa nečijim organizmom dešavalo. I da bi smanjio mogućnost pogrešne procene.
Kada je taj podatak u sistemu, samo je na njegovim upraviteljima da odluče ko će mu imati pristup. Može biti vidljiv svima, možemo ga dnevno stavljati na internet sa fotografijama i ostalim podacima žena koje su prekinule trudnoću. A možemo ga zadržati kao poverljivu informaciju kojoj sme da pristupi samo lekar kod kojeg se žena pregleda i to uz njenu dozvolu. U takav sistem uvezuju se i druge službe, te bi, recimo, smrt automatski ukidala penziju ili neke druge privilegije i obaveze koje je pokojnik za života imao. Bez potrebe da to porodica prijavljuje. Isto važi i u drugim situacijama koje se citiraju kao razlog za pravljenje gorepomenutog „skarletnog“ spiska.
Biće ga verovatno uskoro, samo uz njega MORA ići i adekvatan propis o pristupanju.
Naša nesvest o digitalnom svetu prevazilazi telesno. Prošle nedelje učestvovao sam na konferenciji o Otvorenom parlamentu u Domu Narodne skupštine gde sam otvorio pitanje olakog odricanja od digitalnog suvereniteta, ali mi se niko nije priključio.
Naime, postoji tendencija, ne samo u Srbiji, da se parlamenti otvaraju komunicirajući sa građanima na društvenim mrežama. Da se tamo razvije razgovor, da se ove narodne institucije približe građanima, da vam poslanici budu na raspolaganju, aktivno i pasivno. Ima opravdanja, već smo izabrali društvene mreže kao medij, odnosno digitalni prostor, pa hajde tamo i da saborujemo.
Problem je što su najveći društveni mediji strane korporacije, uglavnom američke, te je ulaganje u komunikaciju na njima isto što i građenje skupštinske zgrade na teritoriji strane države i još bez dozvole. To znači da menadžment sajta može skupštini da uskrati gostoprimstvo, recimo u slučaju međunarodnih sankcija, a pritom mu sva komunikacija na sajtu ostaje u vlasništvu. Čak i kada podatke obrišemo, oni ostaju u njihovim arhivima, dok mi ne možemo da pravimo sopstvenu kopiju, te u najgorem slučaju ostajemo bez ičega. Da li je, dakle, pametno ovu komunikaciju građana i njihove najznačajnije institucije bezrezervno razvijati na tuđem vakufu i po tuđem zakonu?
Naravno, malo preterujem, ko bi pomislio da Srbija može ikad da padne pod međunarodne sankcije ili pod vlast koja bi domislila da lepo vođene, digitalizovane spiskove naših bolesti i terapija treba prosleđivati javnosti, tabloidnoj.
Pošto ne može da kaže „odanost je meni važnija od časti“, Aleksandar Vučić će reći da je častan čovek. Bezbroj je takvih primera. U filozofiji, to se zove performativna protivrečnost: izricanjem vrednosnog suda upada samome sebi u usta
Umesto da se distancira od studenata iz Novog Pazara, narod je duboko postiđen beščašćem policije koju plaća, ogorčen nepravdom i sada samo gleda kako da im pomogne na maršu do Novog Sada
Predsednik Srbije Aleksandar Vučić kaže da su za pucnjavu u Ćacilendu krivi „blokaderi“, opozicija, mediji. Ali, samo u žabokrečini koju je on stvorio društvene patologije mogu da postanu prvoklasna politika
Da li je Aleksandar Vučić ozbiljno shvatio poruku najoštrije Rezolucija Evropskog parlamenta ikada o Srbiji potkrepljenu upozorenjem Evropske komisije
Goruće pitanje nije zašto se šator u Ćacilendu zapalio, već šta šta to šatorsko naselju ima da traži ispred Narodne skupštine već pola godine
Pošto ne može da kaže „odanost je meni važnija od časti“, Aleksandar Vučić će reći da je častan čovek. Bezbroj je takvih primera. U filozofiji, to se zove performativna protivrečnost: izricanjem vrednosnog suda upada samome sebi u usta
Umesto da se distancira od studenata iz Novog Pazara, narod je duboko postiđen beščašćem policije koju plaća, ogorčen nepravdom i sada samo gleda kako da im pomogne na maršu do Novog Sada
Predsednik Srbije Aleksandar Vučić kaže da su za pucnjavu u Ćacilendu krivi „blokaderi“, opozicija, mediji. Ali, samo u žabokrečini koju je on stvorio društvene patologije mogu da postanu prvoklasna politika
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
