Povampirena avet antifašizma ponovo leti nad Srbijom! A tamo gde je antifašizam, tamo su, bogme, i intelektualci (dočim tamo gde je fašizam, tamo je još više intelektualaca, sve obeućenih od oduševljenja!), da daju doprinos pružanju otpora. Pismo upozorenja devetoro pisaca (v. „Danas“, 29. oktobar 2002) o opasnostima ponovnog buđenja ekstremnog nacionalizma, sve navalentnijog klerikalizma i rehabilitovanja fašista i(li) kvislinga poput Ljotića i Nedića, izazvalo je zamašnu pažnju javnosti, uz sasvim predvidljiv spektar reakcija: od pune podrške i pridruživanja apelu, do anatema, nipodaštavanja i uvreda; i jedno i drugo, dakako, baš odande odakle se to i moglo očekivati.
Ako je suditi po ovom apelu devetoro ozbiljnih i časnih ljudi (Mirko Đorđević, Milan Đorđević, Filip David, Dragan Velikić, Predrag Čudić, Vladimir Arsenijević, Bogdan Bogdanović, Radmila Lazić, Laslo Vegel) iza kojeg su naknadno javno stali i mnogi drugi, dve godine nakon pada Vladavine masovnih ubica u Srbiji jedva da je išta učinjeno na prevažnom poslu poštenog i doslednog suočavanja s prošlošću (poradi toga da se ova ne bi ponavljala u nekom od mogućih mutantnih vidova), a primetni su čak i neki retrogradni trendovi – poput vrlo sistematskog istorijskog revizionizma – kakvih nije, u tom obliku i takvom obimu, bilo ni za Miloševićevog vakta. Belaj, nema šta. Ali, neki drugi intelektualci vide neke posve druge i drugačije opasnosti: u SANU se okupilo društvo koje je desetak i kusur godinica očinski bdilo (i sufliralo, kad ga kogod šta pita…) nad čizmaškim ovaploćivanjem njihovih tlapnji o „zapadnim srpskim zemljama“, ne bi li sada rekapituliralo šta je uradilo i ne bi li, kao uzgred, pribavilo „naučni sertifikat“ o svojoj Apsolutnoj Nedužnosti, džangrizavo prekorevajući o istom trošku lakovernu i lakomu Srbiju što je pala u ralje „anacionalnih probisveta“ koji ima da je rasrbe skroz-naskroz, tako da je ni Milić od Mačve ne bi prepoznao da nešto ustane; romansijer Radoslav Bratić u Novostima gotovo bećkovićevski okretno leleče nad padom Srbije u ropstvo Novog svetskog poretka, koji brutalno zatire Crkvu, tradiciju, srpstvo, ćirilicu, pranje zuba ekstraktom belog luka, spontano ulično useknjivanje bez zastajkivanja i ostale Naše Svete Osobenosti… No, „najpregnantnije“ je svoje osećanje nelagode pred Nemanima Koje Nam Prete iskazao sociolog Miša Đurković u tekstu sumnjive vrednosti „Sumnjive vrednosti“ („Politika“, 4. novembar 2002), čije je ključno „dijagnostičko“ mesto Đurkovićeva tvrdnja – onom uznemirenom „nepatriotskom“ nonetu uz nos – kako je „preovlađujuća kulturna politika u Srbiji ideologija nekad tihe a nekad bučne denacifikacije“. Ima u tom članku još svakojake rude za multidisciplinarno istraživanje, od gadljivog sprdanja s „antiratnim naricanjima i besmislenim ideološkim budalaštinama o suočavanju s krivicom“ (sve to parazitira na Stranim Fondovima, bre…), preko apokaliptičnih tvrdnji da ti opaki i pokvareni „denacifikatorski“ ugursuzi zapravo „predstavljaju jedinu, skoro totalitarnu vlast u našoj kulturi“, do razneženog nuđenja „zdrave“ alternative odvratnom „denacifikatorskom“ establišmentu u vidu čuvenog Beogradskog sindikata čije „izdanje je štampano na ćirilici i jasno opisuje rezigniranost ljudi koji osećaju da ih neko pravi budalama“.
Lako ćemo za BGD sindikat – ni beznačajnije pesme, ni veće prašinčine! – ali nije nezanimljivo videti kako je moguće da se ljudi ovde i dalje ovako gorljivo spore oko činjenica: ne, dakle, oko ideja i vrednosti – šta je dobro i poželjno, a šta nije – nego oko najogoljenije faktografije, oko toga šta se u ovoj zemlji uopšte dešava. Da li smo pred novim izbruhom fašizma koji će evo-sad da pokolje što je preteklo i ostalo nedoklano, ili pak ta radikalna denacifikacija-na-delu samo što nije podavila sve ono što Nam je najsvetije u Nama, u našem mističnom Nacionalnom Biću?! Mislim, neko ovde mora da debelo greši ili debelo laže: kiša, doduše, može čas da pada, čas da ne pada, ali ne može i jedno i drugo da čini istovremeno, na istom prostoru. O čemu se, dakle, radi?
Biće da je sve, kako to obično biva, stvar veličine trpila: na jednoj strani, pristojan su svet ovde svakakve zmijurine ujedale, pa sada se i guštera boji, i to je sasvim u redu, jer ovi hoće i da porastu ako ih se zanemari – te je otuda bolje vikati na vreme, nego se posle vajkati i gunđati. Na drugoj strani, nacionalisti/etnocentrici i ostali fanovi „rodnih kolektiviteta“ svih vrsta lako upadaju u stanje šoka čim detektuju makar i blago popuštanje iliti razređivanje „etnocentričnog“ ozračja u društvu (a to je slučaj s današnjom Srbijom, umornom od rodoljubnih lidera, dilera i kilera koji su je godinama jahali na redaljku); ovo ih užasava, ali ih na perverzan način i stimuliše jer bez toga ne mogu da organizuju svoj diskurs, ne umeju da osmisle bilo kakav relevantniji iskaz bez vrištavog fantazma o Naciji U Opasnosti: ona je, naime, nužno em pred biološkim nestankom (dušmani + izumiranje, pošto se narod slabo razmnožava), em pred duhovnim nestankom/rastakanjem/desupstancijalizacijom u vidu nekakvog pretakanja Svete i Jedinstvene Supstance Naciona u neku drugu, „tuđu“ supstancu, u unikatno Sopstvo nekog drugog naroda ili, pak, u nekakvu nadnacionalnu nadsupstancu „globalizovanog čovečanstva“ koje tobože samo što nije počelo da veša i strelja za pisanje ćirilicom, slavljenje preslave i nošenje opanaka-šiljkana… Ton onih prvih možda je pregrejano „apokaliptičan“, a jezik im je već nepodnošljivo uparložen i zreo za generalni remont („u tom smislu“, najozbiljnije upozoravam da ću – u nužnoj samoodbrani od jezičke jalovosti i dosade – iz sve snage zamanuti muholovcem na prvog sledećeg mudraca koji, onako parastoski svečano i mrtvo-ozbiljno, preda mnom upotrebi olakim i prekomernim raubovanjem sasvim upropaštene sintagme kakve su „kulturni model“ i „filosofija palanke“!), ali su oni, nažalost, ipak u svemu bitnom sasvim u pravu. Ovi pak drugi – od akademskih veličina iz Mrduše Donje do nesrećnog beogradskog sindikalca Miše Đurkovića – brkaju svoje strahove s odviše „prozaičnom“ stvarnošću, što će reći da greše u svojoj oceni srpskog društvenog trenutka – i da je to velika šteta! Jer, suma njihovih strahova isto je što i suma modernizacijskih potencijala srpskog društva.
