Merenje obima grudi: Monopol na nepristojnost
U dobrom delu beogradske čaršije tema sukoba na novinarskoj, slobodno interpretirano – levici, zamenila je nešto što je u nekom trenutku ličilo na ozbiljnu raspravu – počelo je, ako se neko još seća, od priče o monopolu i koncentraciji kapitala u rukama Miroslava Miškovića, pretvorilo se u sukob Miškovića i Čedomira Jovanovića, a završava se groteskno – ko od omraženih likova Petra Lukovića ima manje sise od njega.
Došlo mi je da branim Petra Lukovića, da taj nemogući zadatak nije na sebe preuzeo Ljuba Živkov, u stalnoj kolumni „Lisica i ždral“ (stranica 45. ovog broja „Vremena“). U suštini, između Pere Lukovića i Velje Ilića nema neke razlike, samo što neki vole Peru, a neki Velju. Ono što meni smeta jeste neka vrsta licemerja. Oni koji su voleli Peru, B92 recimo, najviše se ljute na njega zato što je opisivao jednog njihovog menadžera i dve novinarke, angažovane po različitim osnovama, na način kako je opisivao Ljiljanu Smajlović, glavnu urednicu „Politike“, što ovima s B92 nije smetalo ni u moralnom, ni u političkom, ni u profesionalnom smislu, a o kolegijalnosti i da ne govorimo.
Ali, jednom što je bilo neće biti zauvek. Ljilja Smajlović, za koju je autor Luković mislio da će biti potpuno smešna u liberalnim „krugovima dvojke“ ako joj uz prezime po udadbi doda i devojačko – Ugrica, optuživana da je član Koštuničinog zločinačkog udruženja, od onih što golim grudima nasrću na sve Vojine neprijatelje, odjednom je u štabu LDP-a proglašena za svedoka saradnika, grudi su joj postale kao Cecine, velike, naravno, a dojučerašnja četnikulja izbegla je sudbinu onih glavnih urednika koji su se našli na Čedinoj listi za odstrel, preporučenoj nadležnom tužilaštvu, zato što je obelodanila, s najmanje mesec dana zakašnjenja, da je na urednika i novinara „Politike“ Mišković vršio pritisak, optužujući ih za manjak patriotizma oličen u površnom i/ili netačnom pisanju o Delti.
Politička trampa: Podrška za bazu
Dakle, ništa nije zauvek, pa ni ovaj talas gnevnih saopštenja protiv Pere Lukovića, širokogrude zamlate uvek zgodne da se prave teme skrenu s pravog puta.
Ne sekirajte se ništa, poštovani čitaoci. Baner „Peščanika“ biće vraćen na sajt B92, Vesna Pešić, čim se vrati s puta, zaigraće „Monopol“ u beogradskoj Knez Mihailovoj ulici, a Žarko Korać će, ako ga neko bude dirao još jednom, reći, napokon, sve što zna… Mišković će nastaviti da trguje, a Čedomir Jovanović će, pošto je trampio američku podršku za širenje socijalne baze svog biračkog tela, napraviti izborni rezultat u predsedničkoj trci koji neće biti ispod rezultata koji je LDP ostvario u parlamentarnoj utakmici.
Svako će, kako da kažem, biti na svome, jedino će Petar Luković biti u opasnosti da ono tužno što ima da kaže o drugima nikome više neće biti smešno, kao što se događa svim javnim ličnostima koje nedostatak pravih ideja nadoknađuju fiksacijom ka tuđem obimu grudi i pretpostavljenom ideološkom sklopu.
Šekspirovske dileme: Prvi i drugi milioni
Na stranici 18. ovog broja „Vremena“ analiziramo američku politiku prema ovom domaćem slučaju. Za prirodu odnosa između Amerike i Miškovića, odnosno krupnog kapitala u Srbiji, od učestalih demantija verodostojnosti papira kojima Jovanović maše okolo, značajniji je u prošlu sredu održan sastanak u Šekspirovoj 27, adresi na kojoj je registrovan klub Privrednik. U njega bez poziva, kao što sam već pisao, ulaze samo oni koji su već zgrnuli milione. Dogodilo se, naime, da je u jeku bure oko Miškovića, američki ambasador prvi put nogom prekoračio prag ove institucije, u pratnji britanske ekselencije, a s obzirom na to da je prethodni predstavnik vašingtonske administracije bežao od ove adrese kao đavo od krsta, mnogi analitičari u ovome već vide znak da će Mišković uskoro videti Diznilend.
Mišković je, naravno, uz još petoro bogatih bio prisutan na tom skupu i upućeni kažu da je posle sastanka bio zadovoljan, ne samo zbog simboličkog gesta, američkog prekoračenja praga jednog dedinjskog kluba.
U analizi te vesti komentatori su zaključivali da bi sve to mogao biti uvod u promenu američkog stava o krupnom kapitalu u Srbiji, odnosno o njegovom poreklu. Zbilja pomalo glupo zvuči optuživanje bogatih ljudi da su pare zaradili u Miloševićevo vreme, prve milione jesu sigurno, tim pre što američke optužbe oko Miškovićeve tržišne penetracije potiču iz doba vlade Zorana Đinđića, o čemu bi i Čeda Jovanović mogao da nam kaže nešto što nismo znali.
