U godini kada se obeležava 300 godina rođenja Imanuela Kanta srpski studenti su na najupečatljiviji način potvrdili slavnu „lozinku“ ovog velikog filozofa: sapere aude, „imaj hrabrosti da znaš“, ili, elegantnije, „imaj hrabrosti da misliš sopstvenom glavom“.
Zbog čega je Kant, republikanac koji je živeo u diktaturi, napisao da je potrebno imati hrabrosti da bi se mislilo sopstvenom glavom? I na kakvu je hrabrost mislio?
Iako je slobodnomisleći čovek u Pruskoj Kantovog vremena mogao da doživi silne neprijatnosti ako se režimu ne bi dopalo to što govori i piše, Kant ipak nije mislio na hrabrost da se čovek suprotstavi režimu. Uostalom, jedna od najvećih protivrečnosti njegove filozofije (osim ako to nije bio manevar da zavara vlast) bilo je upravo to što je odbijao mogućnost pobune protiv režima, čak i ako je ovaj duboko nepravedan.
Hrabrost o kojoj Kant piše dublja je i dalekosežnija od hrabrosti da se čovek suprotstavi nepravednom, besmislenom, štetočinskom režimu: misliti sopstvenom glavom znači odustati od toga da te roditelj, tutor, dušebrižnik (pop), autoritet, vođa, vodi kroz život.
Izlazak iz samoskrivljene nezrelosti
To, dakle, znači izaći iz „samoskrivljene nezrelosti“ (izraz je Kantov), dakle iz nezrelosti koja je uslovljena dugim potčinjavanjem autoritetu. Jer udobno je biti vođen. Pružiš ručicu i ideš kuda te vode. Ne misliš. Ne pitaš. Prepuštaš se. Slušaš. (Dobro dete.) Ionako nije do tebe. Srećan si kada te vođa pomilki po pametnoj glavi. Nikako da odrasteš. Da sazriš. A i zašto bi sazrevao kada je ovako lakše?
Ali, oslobođen od odgovornosti oslobođen si od slobode. To je samoskrivljena nezrelost. Izaći iz takve uslovljenosti znači, pre svega, sam povući ispruženu ruku. Možda će roditelj, tutor, dušebrižnik, autoritet, vođa, malo da se iznenadi pa će te ubeđivati da je glupo to što radiš – uostalom, šta ti fali? Onda će, ako ostaneš pri svome, da se naljuti, pa će te podsetiti da živiš njemu zahvaljući – zar ti nije (nezahvalniče jedan) obezbedio sve što ti je potrebno? Čak i slobodu.
Zar misliš da bi bez njega mogao da živiš ovako kako živiš? Zar misliš da je lako živeti bez njega, roditelja, tutora, dušebrižnika, autoriteta, vođe? Ostaneš li, posle svega, i dalje pri svome, počeće da ti preti, suočiće te s mogućnošću da ostaneš bez skrbi, bez para, bez sve one udobnosti na koju si navikao. A onda će, ako ni to ne pomogne, da digne ruku na tebe.
Prozrevanje lažnog dušebrižnika
Pobuna srpskih studenata pokazatelj je da su naučili da misle sopstvenom glavom. Da su prozreli dušebrižnika lišenog elementarnih ljudskih osobina: saosećanja, na primer. (Čak i iskreni tutor može biti opasan, kao i odveć brižni roditelj, kamoli lažni tutor i roditelj nezainteresovan za sopstveno dete.)
Odbili su, zajedno s boljim svojim profesorima, da se povinuju lažima, nesposobnosti i lošoj volji vođe. Odbili su, zapravo, da imaju vođu. Počeli su studenti da se uče slobodi. Ne unutrašnjoj slobodi koju je lako uživati: povučeš se, pokriješ jorganom preko glave i niko ti ništa ne može jer si slobodan iznutra. Iako si rob straha, koji se ne usuđuje da promoli nos ispod pokrivača.
Ovde je reč o jedinoj slobodi koja se računa: spoljašnjoj slobodi. Političkoj slobodi. Slobodi da se javno kaže šta se misli, da se to slobodno napiše i da se, u skladu s rečenim, živi. I da: da su suprotstavi laži.
Da li će režim da se povuče pred studentima? Neće. Pokušaće da ih kupi, potom da ih uceni, najzad da ih slomi. Da li će pokrenuti nasilje protiv studenata? Ne izgleda da je spreman na to. Za sada. A, opet, ako ne slomi studente režim će, ovako truo, ovako duboko zaglibljen u sopstvena nedela, ovako nesposoban bilo za šta osim za destrukciju, da se raspadne brže nego što to, u ovom trenutku, izgleda moguće.
