Studentska pobuna: A od predsednika – stan

Balon je počeo da puca. Sirotinja više nije mogla da vraća stambene kredite koje im je – na početku veoma jeftino – banka udelila i dozvolila, uprkos tome što su bili nezaposleni i nisu imali nikakvu imovinu na koju bi stavili hipoteku.

Tog trenutka kada sirotinja više nije mogla da vraća zapravo skup kredit sa varijabilnom kamatnom stopom, ona je svoje nekretnine napuštala, ostavljajući bankama da se mlate sa praznim stanovima i kućama.

Odjednom, banke su imale ogroman broj nekretnina koje im nisu bile potrebne i našle su se u problemu. Dale su mnogo ovakvih kredita sirotinji, bez osnovne pretpostavke – da će sirotinja taj kredit zaista moći da vrati.

Kada je balon pukao, to nije značilo samo poremećaj na tržištu nekretnina – kriza se prelila na celo finansijsko tržište, a odmah potom i na druge države. Najveće banke su propale zbog prevelike izloženosti ovim lošim kreditima, nazvanim “NINJA” – no income, no job, no assets (osobe koje nemaju prihode, posao, niti imovinu). Šteta je bila tolika da je država – odnosno, njeni građani – morala da preuzme privatni rizik banaka i da ih izbavi iz bule.

Svet je zapao u krizu.

Projekat predsednikov, rizik naš

Čitalac je možda na početku pomislio da je reč o novim, “jeftinim” kreditima koje je Vučić naumio da – od državnih para, naravno – uvali studentima, mladima, nezaposlenima i, uopšte, osobama nesolidnim da te kredite vraćaju. No, iako slično, prethodna priča već se dogodila 2007. i 2008. – čitaoci je pamte kao veliku svetsku ekonomsku krizu koja je počela u SAD.

Svakako da se sličan scenario neće dogoditi svetu zbog Vučićeve nove umotvorine, do koje je došao taman kad su ti mladi i ti studenti, kojima hoće da uvali subvencionisani kredit, započeli masovnu pobunu zbog sveopšte korupcije u državi, koja je dovela do smrti 15 osoba u Novom Sadu.

Međutim, šta bi se od gore navedenih događaja moglo očekivati u Srbiji ukoliko Vučićev projekat zaživi?

Najpre, koliko god da bude koštala ova avantura, za nju će država morati da se zaduži – ili ona, ili banka Poštanska štedionica (jedina preostala državna banka). Naime, druge banke, za sada, nisu pokazale ni izbliza toliki entuzijazam za ovaj poduhvat kao predsednik. Nije ni čudo – ko bi pri zdravoj pameti davao nezaposlenim ljudima stambeni kredit? Ovu dosetku predsednikovu plaćaće – kao i uvek – građani ove države.

Čista obmana

Koliko će to iznositi? Prema predsednikovoj najavi, samo prvi deo “akcije” koštaće državu 130 miliona evra direktnih subvencija.

Potom, izvesno je da jedan broj ljudi neće moći da vraća kredit, onog trenutka kada uslovi postanu tržišni – a to je nakon šest godina. Šta će biti posle sa njima, a šta sa tim nekretninama?

Vlast čak bezobrazno tvrdi da će posle šest godina subvencija, rata za stan od 100.000 evra koštati nešto oko 450 evra i napominje da će kamatne stope uskoro početi da padaju. Zaista? Znate kolika će stopa biti za 10 ili 30 godina, pa da tako obmanjujete ljude?

Dalje, kako će mladi ljudi u 40-ak kvadrata da osnivaju mnogočlanu porodicu, kako priželjkuje predsednik? Biće zarobljeni 40-godišnjim kreditom do 60 i neke godine života, tad bi već trebalo unuke da dobiju.

Panična reakcija

Nemogućnost mladih (i ne tako mladih) da kupe svoj prvi stan jeste ozbiljan problem države, ali jedna stvar je izvesna: to se ovako ne radi. Da ne krećemo sa vladavinom prava i uređenom državom kao osnovom da prestane odliv obrazovanih mladih ljudi iz države – dovoljan razlog zašto se to ovako ne radi jeste činjenica da je reč o iznuđenom potezu Vučića nakon što su studenti napravili ozbiljan pritisak na njega i njegovu vlast (i još ga pritom ignorišu).

Ozbiljna država bi, na primer, skinula porez sa prve nekretnine, a debelo i progresivno oporezovala one sa po 5, 10 ili 150 stanova, što bi dalje – zbog iznenadnog povećanja ponude stanova na tržištu – dovelo do pada cene, pa Beograđani i Novosađani ne bi plaćali kvadrat kao da žive u nekoj zapadnoj zemlji Evropske unije.

Umesto toga, Vučić najavljuje nov porast tražnje, veštački kreiran državnim poklonom, što će dovesti do daljeg rasta cena, pa bi današnji mladi i studenti i nezaposleni mogli “da se slikaju” sa onih 450 evra rate nakon šeste godine otplaćivanja kredita.

Ukratko, ovo dosta liči na paničnu reakciju i “iz glave” najavljenih 10 mera nakon masovnog ubistva u “Ribnikaru”. Jedna od tih mera, setimo se, bila je i borba protiv “dark neta”.

Izgleda da ga još nismo pobedili.