Naših stotinu trubača oborilo je svetski rekord koji su do pretprazničke večeri držali, gle, baš Nemci (58 pisaka), čija je armada na današnji dan bila isterana iz sve u svemu slobodarskog Beograda. Da sam juče umro, mislio bih da su rekord međunarodne zajednice držali naši, zar nisu u Guči džumle svirali Sa Ovčara i Kablara, a mora da ih je bilo barem dve stotine, nema veze, ako su se kod Ginisa do juče šepurili Nemci, od sinoć su to naši! I svirali su ne kome je rečeno, nego kome je suđeno! Trebalo je da svojom brojnošću iskažu na koliko načina volimo predsednika Medvedeva i Rusiju, ali je baš iz bezbednosnih razloga koncert pao nakanune, uoči doleta visokog gosta, a slušaoci su bili obični, mali i takoreći suvišni ljudi, kakve dogradonačelnik Krkobabić najviše baš i voli, a o čijoj bezbednosti niko nema razloga da brine! Pa zar nisam i sam, sa stotinama horskih pevača i orkestrom Doma JNA, Garde, Radija, Simfonije etc. svake godine pred Skupštinom pevao u čast nastupajućeg Praznika rada?!
Samo što smo mi bili amateri, možda su naši KUD-ovi dobili neku crkavicu od SIZ-a za kulturu, a možda smo pevali i iz puke privrženosti radničkom pokretu, pripadnici orkestra svirali su za platu, a trubači su, shodno zakonima danas već primivšeg se kod nas sasma lepo kapitalizma, svirali za pare. Koje im neće dati država, iako se, da li zbog dolaska visokog gosta, da li zbog globalnih klimatskih promena, državni vrh naprasno raznežio nad Dvadesetim oktobrom koji je deset godina bio niko i ništa!
Iako nije učestvovao u oslobađanju Beograda, Puškin je spomenik dobio dan uoči dolaska ruskogo prezidenta, a 172 godine nakon svoje smrti. Gradskim ocima trebalo je vremena onoliko koliko je geniju trebalo da napiše pesmu Zimnii vecher: ruski pisci dali su ideju, Ruska Federacija poklonila je spomenik, da li iz nekih zaliha ili baš za nas sveže izliven, gradska skupština je 17. X donela odluku da se spomenik stavi između Vuka i Ćirila i Metodija, iste večeri video sam svojim očima kako neimari mrkonjićevski efikasno dovršavaju temelj (koji smo mi platili), da bi dva dana docnije Krkobabić Junior svečano otkrio spomenik.
Ali vratimo se trubačima.
Kad je naum da se impresionira gost propao, velikopokrovitelj Bajatović dosetio se da priredba dobro dođe brendiranju trube, mada je truba i te kako već brendirana (govori iz mene trzač koga trubači oduvaju kad nezvani upadnu na svadbu); priredbu će finansijski potpomoći „Galenika“, odnedavno ne plaća savete predsednici parlamenta, „Dunav“ takođe ima fond za kulturu, povest i umetnost, pa će priložiti nešto, ali koliko je to nešto?
U vestima koje su romantične kao i sve što se ovih dana događa piše samo da su duvači „sa juga Srbije“, što će reći da osim honorara za probe i nastup neko mora da im plati put, smeštaj i kostiranje.
Iako svaki iole ozbiljan trubački bend ima vlastiti kombi čiji predviđeni i zakonski kapacitet članovi tradicionalno nadmašuju, verujem da ih je organizator autobusima dovezao i razvozio po Beogradu. Da sam prva truba ma kog orkestra, tražio bih sto evra po čoveku za svaki dan dok traju probe i sto pedeset evra za koncert: to je već 45.000 evra. Neka su sinovi juga bili u dvokrevetnim sobama po 30 evra, neka je od hotela dobijen i grupni popust, 25 evra prenoćište sa doručkom, to je još deset hiljada evra, hrana za četiri dana neka bude deset evra po osobi dnevno, to je 4000 evra, da sam šef orkestra tražio bih kišne kabanice poput policijskih, predložio bih da nam, takođe u trajno vlasništvo, zbog budućih naših nastupa po svadbama, panađurima i ispraćajima u vojsku, daju nepromočive ceradice za instrumente, to bi organizatora izašlo još nekoliko hiljada evra, ali je nastup bio na bini pod nadstrešnicom, pa je to otpalo, nije međutim otpala nošnja koju je organizator morao da kupi, a koja opet nije mogla biti jeftinija od pet hiljada evra, drugo, onolika bina…
Trubački sastavi imaju svak svoju uniformu, bilo je ideja da se grupišu po bojama i da svojim telima ispišu benetonsko MEDVEDEV, ali čak jedanaest orkestara ima bordo odela, dva benda crna, a članovi triju sastava nastupaju u belim košuljama raznorodne provenijencije i kroja, pa se od veličanstvene ideje odustalo: kupljena je jednoobrazna nošnja kao izraz jednodušne privrženosti Crvenoj armiji, Dvadesetom oktobru i visokom gostu (koji će dobiti zlatni DVD sa koncerta).
Kad se pogleda spisak mecena, svuda se vijori zastava SPS-a, ovo vas, dragi građani, mi častimo, dolazi gost iz zemlje koja je našoj gazdarici pružila više nego azil, i ne samo njoj, što se repertoara tiče, nećemo ipak zabrazditi sa nekom partizanštinom: pesme će biti kao da slavimo proboj Solunskog fronta, Tamo daleko, Marš na Drinu, te poneka popevka o Volgi u čije je virove gospodin Razin ni krivu ni dužnu bacio djevicu samo zato što mu se posada rugala…
Predlog da se pesmom odužimo i prvom gerilcu u okupiranoj Evropi koga je na pučini neznano kog mora srela Kralja Petra Majka, odbijen je, mada će i glasovi potomaka Ravnogorskog pokreta dobro doći kad bude kucnuo izborni čas, koncert je nosio pečat narodne radinosti okrenute trenutnim potrebama NOP-a: da ispletem čarapu za ranjenog borca…
Prijatno iznenađenje (za mene) je nadahnuta i poletna svirka kojoj je mora biti prethodio herkulovski rad aranžera: ako su vežbali, kako kažu, tri dana, svirali su neverovatno čisto i složno, prebacivanje Volge u vranjanski metar osvežavajuće je i za svaku hvalu, dirigent Maksut Maksutović – molodec! Korepetitori ukoliko ih je imao – molodci!
