Navijanje (navijaštvo) je najmasovniji svetski sport i najplemenitija veština: ako je čovek ikada nekoristoljubiv to je kad navija za svoje, kad se napaja i opija domaćim, kad orgija sa svojima, bilo u trijumfu bilo u porazu
Blago zemlji koja ima takve navijače (mada, ima ih skoro svaka), uleteli kao furija na teren, skinuli kapitenu traku, oduzeli fudbalerima dresove, murija ni da pisne, ta mladost živi za svoj klub, ulaže toliko vremena u njega, ide na utakmice, kladi se, kupuje šalove, zastave, petarde, dobro, klub im daje ulaznice na popust, praktično ih vodi na gostovanja, ali mi je srce puno kad vidim koliko samo vole taj fudbal, i koliko su za dobro samih igrača i uprave strogi prema njima! Eh, da su nam radnici i seljaci posvećeni svom poslu kao navijači svom, gde bi nam bio kraj! Na prvom mestu klub, pa srpstvo, pa pravoslavlje, pa Kosovo, pa Rusija, pa porodične vrednosti… Ne preostaje tu ni minut za prilježno učenje, za šegrtovanje kod zanatlije, pa ni za part time u kafiću: navijanje traži celog čoveka, tako da navijači, čak i kad su vrlo mladi nemaju vremena da i sami zaigraju na primer fudbal koji poznaju bolje nego igrači i sportski funkcioneri. Državi je milo da joj se omladina bavi sportom, pravi navijač može da preskoči ogradu iako nije ni služio vojni rok, za svoja uverenja spreman je i da zada i da primi bubotak, što će reći da su navijačke horde škola života i škola etike. Bivši predsednik Tadić ispravno je ponavljao, bivajući tu i tamo i dosadan, kako hoćemo u Evropu, ali sa svojim identitetom. E, ono što važi za naciju, važi pogotovo i za mlađanog pojedinca: možda ni u čemu nisam dobar, ali sam za moj klub tu u podne, u ponoć. Kao što se onaj knj. junak, mislim Sartrov, ističe jedino netrpeljivošću naspram Engleza, zna se da mu padne mrak na oči kad ga neko podseti na mrsku britanštinu, a nema gotovo nikakvih drugih svojstava, e, tako je i navijaču njegov jedini atribut dovoljan. Da bi naučio da sviraš, ili da šiješ čizme od kože (pura pelle), ima da se smoriš onoliko, a kao navijač si rođen! Samouk, a savršen! Država žudi za medaljama, doklen je masovna ili amaterska, čisto rekreativna sport. zanimacija stručno ne zanima: stanovništvo se deli na sportiste i na navijaštvo, potonje može biti a) aktivno, ono koje ide na stadione, nabavlja baklje, uči navijačke umil. pesme, i na b) tzv. unutarnje navijače, koji najbolje navijačke provode u fotelji, u kafiću ili u volj. kladioni koja i najdosadniju utakmicu može pretvoriti u još kakvu dramu.
Da nije navijanja trebalo ga izmisliti; vek sportiste ograničen je, doklen za navijaštvo samo je nebo granica.
2. Svim nacijama treba nekoliko pokolenja pre nego što budu asimilovane u dijaspori, samo se Srbi utope u prvom ili najkasnije drugom naraštaju, plači voljena, premda ostavljena zauvek zemljo!
Ovome se i sami zapadni naučnici čudom čude: pripadnici naroda najstarijeg bivaju najbrže pretoljeni u melting potu, i to nije zato što neko ima pik da njih prve amerikanizuje ili australizira, nego se sami raduju da postanu tipični stanovnici svoje nove domovine! Pa dobro, pitam, ako je to dragovoljno, čega je vama toliko žao, kako čega, pa srpstva, naše vere, ćirilice, naše kuhinje, naše baštine, koji narod ima kolo kao naše, ili ćilimove kao pirotski što su… Pa dobro, mi koji smo ovde čuvamo svetinje hteli ne hteli, šta treba da radi srpski iseljenik? Treba da brani Kosovo, dobro, ne može odonud da lično pogine, ali treba da ima šubaru, šajkaču, po mogućstvu redenik, i da tako podsećen na stari kraj oplete makar za vikend preko Fejsbuka po Šiptariji i po zemlji u koju se doselio, a koja je prva priznala lažnu državu!
3. Čitam baš u „Politici“ da će nastavimo li ovako već 2307. godine biti 6905 čistih Srba te da će, ako se i oni ne posvete porod. vrednostima i bračnim dužnostima, Matič. knjiga rođ. 3017. godine spasti na 69 duša, koje možete misliti kakva će ljudska prava uživati, a oko njih dve milijarde i osamsto šezdeset miliona Arnauta
Pa dobro, na to ću ja, nije nas okupator kastrirao, nije nam niko zabranio da se, kad smo već solidno oboženi, umnožavamo do mile volje, na šta oni briznu u još plačniji plač: ma da nas je Hitler istrebio, ni po jada, nego sami sečemo granu na kojoj sedimo, ali nije ni tu zapad nedužan, ne boj se, zašto su nam posle Oslobođenja i davali onolike kredite, da razviju u nama potrošački nagon i da podstaknu sebični hedonizam, ali nije ni njemu podlegao ceo svet! Barem da jeste! I to bi mi lakše bilo: homo sapiensu ne prija klima, ne odgovara mu hrana, stanište mu sve prljavije, sve odvratnije, i vrsta mic po mic iščezava, ravnomerno po svim meridijanima, bez obzira na rasnu, nacionalnu, versku i seksualnu opredeljenost, nestaje ljudski rod, bože moj, ponovićemo sudbu džinovskih paprati, vrtjet će se zemlja ko i prije, nego nije tako – silnu decu rađaju narodi koji nam doskoro nisu bili ni prineti, a cvet čovečanstva zar da prvi uvene!
