Dragi čitaoci,
Od idućeg broja iznad mojih budućih ostvarenja stajaće moja nova slika koja će me prikazati onakvim kakav sam danas, a ne kakav sam bio na stepeništu u Mišarskoj 12 1996. godine, kad se Goranka Matić poduhvatila da me u tom stadijumu mog nezadrživog razvoja ovekoveči.
Prvi put u istoriji jugoslovenskog – koje docnije prerašće u srpsko – novinarstva počela se pojavljivati i moja slika i ja je, evo, dosad nisam menjao. Rekao sam sebi: kako Šekspir, Gogolj, Servantes, „Metro Goldvin Majer“ i koka-kola izgledaju uvek isto. Nemoj ni ti da se polakomiš na kolor snimak, pa da ispadaš čas ovako čas onako, nego neka stoji večno ova ista ikonica – žig overene vrednosti napisanog.
U vreme kad sam bio podesniji za fotografisanje radio sam u „Ekonomskoj politici“ gde nisu bila potpisivana ni naša imena, časopis beše toliko stručan da su čitaoci (mahom direktori i referenti u sizovima) morali imati utisak kako im sve to šalje nepristrasna naučna ustanova u kojoj imena pojedinačnih naučnika ne znače ništa. Osećao sam se kao Tanjug na dve noge – radim i radim, a niko nikad neće znati da sam to bio ja… Docnije ću dobiti kolumnicu ispod koje će pisati Lj. Živkov, ali sličicu neću stići da zaslužim, a doći će dan da otputujem u Filadelfiju gde ću ostati tri godine.
Uglavnom se Gorankin rad koji odoleva još u ovom broju pojavio nad „Zonom sumraka“. Primetio sam bio i sam, a sad mi je iz tehničke redakcije tankoćutno na to skrenuta pažnja, da se između portreta i savremenog mene pojavio stanoviti raskorak, ama se sve dosad nisam dao: fotografija ne treba da odražava trenutno stanje, nego treba da bude zlatni presek, treba da prikaže prosečnog mene, pišem bezmalo četrdeset godina, fotografija treba unekoliko da podseća i na ranog mene!
Slično je sa pokojnicima gde rodbina pokušava da pronađe fotografiju (za čitulju ili spomenik) koja bi bila zajednički imenitelj svih decenija i sviju oblika kroz koje je model prošao: ako je čovek poživeo 82 g., retko će se ko odlučiti za njegovu predratnu sliku iz Vršca, ispred Vladikinog dvora, sa đačkom kapom (na crno-beloj fotografiji je u istovetnom mantilu još jedan takav istovetan đak kome se ne zna ime), ali neće u najuži izbor ući ni neka od poznijih slika gde se može naslutiti da je smrt prelomila utakmicu u svoju korist, nego će se pribeći slici na kojoj pokojnik ima, na primer, šezdeset godina: samo je u jednom trenutku tako izgledao, a opet se njegov život na toj slici očituje više nego na nekoj koja bi bila odabrana strogo formalno: tamo gde ima četrdeset jednu godinu pokojnik se, go iznad pasa, u letnje podne umiva nad lavorom u dvorištu i izgleda nestvarno (a i jeste nestvarno) mlad.
Dalje: ljudi koji ga se sećaju kad je sa šest godina pošao u školu nema više, nema nijednog svedoka njegovog detinjstva, stoga je fotografija sa lične karte, trajne (sa dijagonalno raspoređenim rupama, uspomenom na službenicu zrenjaninskog SUP-a koje takođe više nema), gde građanin-model ima šezdeset godina njegov prosečan, društveno prihvatljiv izgled.
&
Padalo mi je na pamet da bi vremešniji (kakva reč!) novinari morali namerno praviti ozbiljnije pauze u pisanju, da se čitalaštvo polako privikava na njihovu buduću trajnu odsutnost do koje može doći i naprečac.
A ne da ljudi kupe omiljenu publikaciju i da se osete prevarenim.
Što se pak slike tiče i dalje naginjem krajnostima: osavremenjivanje svakih petnaest godina čini mi se promašenim, danas ću komšijama reći da mi treba slika za kanadsku vizu i tako kako ispadnem izgledaću do kraja svoje karijere ili do kraja života (što je isto, i tako sam sve podredio karijeri).
Koje dakle krajnosti predlažem?
Pa: za svagda jednu jedinu sliku kojom je otpočeto kolumnisanje. Ta slika da stoji ma kakav pojavni oblik autor u međuvremenu zadobio: ona je samo znak, niukoliko nije izveštaj sa lica mesta.
Ili: da svaki put kad završi tekst novinar sam sebe slika mobilnim, to je barem danas lako, pa da tu sliku pošalje kao još jedan attachment uz tekst, tako bi publika bila stalno u toku, a i autor bi ako narcisoidno čita štivo iz svog pera mogao da gleda savremenog sebe i da iz broja u broj proučava svoj razvojni put.
&
U stalnom sam tinjajućem sukobu sa okolinom koja veruje u uspomene i u dokumenta. Na te parčiće koji prividno izmiču zaboravu gleda se kao na sačuvanu istinu, a ja kad god vidim fotografiju nekoga koga nema više pomislim: kako samo lažeš, sliko, gde je ovo lice? Pesma sačuvana na traci isto tako laže, možda i više, znam napamet ono što ću kao sedamnaestogodišnjak naći u Seobama: „Prošlost je grozan, mutan bezdan. Što u taj sumrak ode ne postoji više i nije, nikad, ni postojalo.“ Možda sam ispustio nekoliko zareza, Crnjanskovog omiljenog znaka interpunkcije, ali su mu reči, sve, na broju… Aha, reči su, sve, na broju, nije, dakle, zaborav taj koji uvek pobeđuje, ono što je dobro napisano, komponovano, naslikano ostaje zauvek…
Ne, ne ostaje. Ili: ostaje, ali nakupiće se gradiva toliko da publika (koje je doduše takođe sve više) neće stići da svim sačuvanim artefaktima pokloni mi bismo rekli dužnu pažnju. I zašto bi? Ljudi nisu dužni da se večito dive nepreglednoj zaostavštini te će zaborav kojemu se nikud ne žuri kad-tad preći i preko umetničkih dela, a da neće preko milijardi fotografija i amaterskih snimaka sa letovanja i svadbi: idem sad da se slikam, kako ispadnem da ispadnem, i tako nije za uspomenu i dugo sećanje, nego je naprotiv.
