Verovatno ste već čuli za termin “tiho odustajanje” (engl. quiet quitting) koji je postao prilično popularan ove godine zahvaljujući Tiktoku. Najbliži prevod bio bi “štekovanje”, što u slengu znači da ste na poslu prisutni, ali povučeni do neprimetljivosti. Takođe, štekovati se mogu samo oni koji imaju daleko veće sposobnosti, ali ih ne koriste. I to je suština tihog odustajanja, odnosno štekovanja.
Reč je o potpunom nezadovoljstvu poslom koji obavljate, najčešće zbog loše organizacije. Radnik se oseća obezvređeno pa i poniženo, ali mu je posao suviše potreban da bi stvarno dao otkaz. Za razliku od “krivinaša” koji gleda da radno vreme provede ne radeći ništa, “šteker”, tj. kvajet-kviter, ispunjava normu i ne ide ni milimetar preko niti ispod toga. Na posao dolazi na vreme, a odlazi čim zvanično radno vreme istekne. Ne proverava mejlove van radnog vremena, niti uopšte razmišlja o poslu. Ne trudi se, ne dokazuje lojalnost firmi, ne ostavlja srce na terenu, to jest na poslu, jer ga čuva (štekuje) za druge prilike, pre svega za svoj privatni život. Jednostavno rečeno, posao mu (više) nije na prvom mestu, što poslodavac ne voli da čuje. Zato mu to zaposleni i ne govori, već svoj protest sprovodi neprimetno, tiho.
S druge strane, Tiktok je omogućio štekerima da dignu glas, da razmene iskustva, praktično da postanu neformalan pokret radnika koji ne žele sindikalno da se organizuju, već samo da jedni drugima pruže podršku. Brojni video-postovi daju odlične argumente zašto treba tiho odustati. Jedan, recimo, govori kako gleda da radi što manje, kako bi grešio što manje, jer ima osam šefova pa kad pogreši svih osam dođu da mu na to skrenu pažnju.
Budući da štekovanje podrazumeva da radite samo onoliko koliko morate, to je moguće na svakom radnom mestu, mada se najčešće dešava u kancelarijama, posebno kod onih čiji je posao digitalizovan. I tu sada dolazimo do najvećeg problema za štekere, algoritama koji zamenjuju srednji menadžment.
Iskustvo društvenih mreža pokazalo je da se naše privatne aktivnosti mogu analizirati do najsitnijih detalja, i da se ta baza podataka onda servira algoritmu koji se dalje bavi nama. Nudi nam probrane reklame ili neke druge opcije, predviđa naše sledeće korake na osnovu dotadašnjih, pa se koriguje ako uradimo nešto neočekivano.
Kompanije su razumele da sličan pristup može da se iskoristi i kod praćenja zaposlenih, posebno ako koriste računar, mobilni telefon ili neki drugi digitalni uređaj koji prikuplja podatke o njihovom radu, uključujući i kamere. Učinak radnika se meri, poredi, klasifikuje, pa algoritam može da primeti ko se trudi više, a ko manje, da li nekoga treba nagraditi, a nekoga pozvati na razgovor, da li treba podizati normu i očekivanja. Naravno, sve mora da bude u zakonskim okvirima, ali ono što je nekada bilo ostavljeno na procenu živom čoveku, šefu, sada obavlja algoritam.
To donosi brojne socijalne dileme i probleme, ali je efikasnost suviše privlačna da bi se ignorisala. I moglo bi da postane novo područje sindikalne borbe za prava zaposlenih. Jedini bezbedni su krivinaši, kojima će hakeri već naći način da varaju algoritme.
