Ono kad novinari uhvate politički ili ekonomski moćne i privilegovane s prstima u (tuđem) pekmezu, pa lepo objasne ko je, kako i koliko umočio rukice gde nije smeo, to se zove – istaživačko novinarstvo. Okej, a kako se onda zove to isto, samo s obrnutim rasporedom uloga: kad moćnik uđe u trag (navodnim) novinarskim nepodopštinama i javno ih obnaroduje? Možda istraživačka politika? Ili ipak samo istražna? S tim da nije ni politika, više je nekako palanački marifetluk. A nije ni istražna, nego više nekako špiclovska.
Eto, to se – dakle, jedan ordinarni špiclovski marifetluk – dogodilo s šerlokovskim otkrićima Vesić Gorana glede interne elektronske komunikacije novinara i urednika na N1. Prosto – sve je tu fejk, iako su same poruke po svoj prilici autentične. Zašto je onda fejk? Zato što istraživanje, novinarsko ili ne, nije puko kolekcionisanje zatajenih i zamračenih podataka bilo koje vrste, a koje bi bilo samo sebi svrha (to se zove tračarenje, virkanje iza plota i slično) nego mora biti praćeno dubinskim razumevanjem i preciznim uvidom u ono što istražuješ: o čemu se tu radi, ko tu koga i zašto, zbog čega konkretno je to zakonski ili moralno nedopustivo, na koje konkretne načine je to u dubokoj suprotnosti s javnim interesom. Sve dok nemaš dobre i jake odgovore na sva ova pitanja – a ova su samo najvažnija, celovit spisak je mnogo duži – bolje ti je da ne objavljuješ ni slova.
Ništa od toga mučeni Vesić nije locirao i uhitio kod N1: on je samo na misteriozan (hm, hm) način došao u posed tuđe poslovne prepiske, i onda je objavio, namigujući vragolasto kako u njoj ima nečega problematičnog, a na nama je da prepoznamo čega to konkretno; ako, pak, ne prepoznamo, onda mora da smo isti ili još gori nego ovi sa N1.
E sad, pošto smo se gore već dogovorili šta sve to nije, možda ne bi bilo zgoreg da probamo da nađemo bolju definiciju tog fenomena. Dok neko ne smisli neki učeni naziv, kanda s nekom rečju koja se završava na „izam“, „sindrom“ ili „logija“, možda bi mogao da nam posluži i usklik s ljubavlju „A i vi ste mi neke cvećke“, koji je postao nekako najdraži refren Klike, utoliko značajniji što najupečatljivije solo deonice i najdramatičnije arije generalno peva Aleksandar Vučić lično. Otuda ima rezona da to bude barem radni naziv ovog ljupkog žanra…
Kako to konkretno izgleda? Šta god da nezavisni mediji, NGO i drugi angažovani građani, opozicioni aktivisti, svojeglavi intelektualci ili bilo ko peti ili deseti kaže i napiše o konkretnim nepodopštinama vlasti i vlastima bliskih likova i struktura, sa druge strane se začuje: „jes’, vi će mi kažete, pogledajte se na šta ličite i šta radite, ovakvi ste, onakvi ste, znamo mi vas dobro, a potrudićemo se da vas upoznaju i svi drugi…“. Umesto polaganja računa javnosti, što je default setting današnjeg javnog službenika, kritika se shvata kao poziv na revanš, a ako se nemaš čime revanširati (jer, zamislite, nismo baš svi ni lopovi, ni muljaroši, ni diletanti), onda daj šta daš, može da posluži bilo kakav aber, bilo koja glupost ili tričarija, bilo šta što, doduše, ili nije istinito, ili jeste ali je nebitno sa stanovišta javnog interesa.
Ovaj modus operandi jedva da se i prikriva, što se najbolje videlo kad je Vučić prokomentarisao javnu blamažu svog austrijskog političkog prijatelja (i tek ovlašno „reformisanog“ neonaciste) Štrahea otprilike ovako: pa, imamo i mi kojekakve snimke koji kompromituju one koji su protiv nas, šta će biti ako krenemo da ih puštamo u javnost? Zgodan način, nema šta, da se u karakteristično skromnu izjavu o vlastitoj prepoštenosti uvije sasvim jasna pretnja: gledamo svakoga i „imamo“ svakoga! A ko je bez greha neka prvi baci kamen…
Da se razumemo, u svemu ovome nema baš ničega novog, ni globalno ni lokalno. U srpskom kontekstu, to je bio i ostao prvenstveno manir radikala iz devedesetih, koji su, i kao vlast i kao opozicija, stalno mahali nekakvim papirima (na kojima, gle, nije bilo ničega suvislog, ničega važnog, ili naprosto ničega) koji su imali da „kompromituju“ bilo koga ko bi im stao na put. Logika ovog postupka i metoda uvek je bila jednostavna u svojoj funkcionalnoj amoralnosti: oblati svakoga gromko, glasno i bez stida, a ako je to što kažeš slučajno još i tačno, utoliko bolje! Ako nije, nema veze, važno je da odjekne, da se zalepi za žrtvu. Jesmo li već milion puta gledali sve vedete radikaluka u akciji te vrste – od Šešelja, Vučića i Nikolića pa naniže? Bogme, jesmo. Da li se šta u međuvremenu promenilo? Bogme, nije.
Pa dobro, a otkud onda Vesić u svemu tome? On bar nema „radikalsku prošlost“? Eh, složeno je to pitanje… Odavno se ovde formirala potklasa univerzalnih opslužitelja svake moći, „tehnokrata“ puke, samosvrhovite vlasti kao brahijalne sile i sredstva gomilanja vlasti i(li) bogatstva. Gotovo svi ključni likovi aktuelne kamarile koji ne dolaze iz prvoboračkih radikalskih redova regrutovani su iz te potklase stegonoša lukrativnog cinizma – od Vesića, preko Malog, Brnabićeve, Mihajlovićeve… I da, naravno, primetili ste sigurno još jednu njihovu zajedničku osobinu: svi su se nekada odlikovali uglađenijim javnim nastupom (Vesić, doduše, ponajmanje – taj stvarno nikada i ni u čemu nije patio od stila!) da bi se sa produbljivanjem srastanja sa većinskom radikalskom frakcijom Klike obahatili, raspištoljili i na razne načine verbalno razgaćili u javnosti. Neprijatan prizor, iritantan zvuk, ali – veran autoportret jednog nimalo slučajnog samosrozavanja.
