Treće nedelje vanrednog stanja na površinu je izašao leš Ivana Stambolića, a pod zemlju su otišla dvojica najokorelijih kriminalaca. Krivice rastu, novim se dodaju stare, a pravda se vrši usput, u hodu i naprečac. Zločini i kazne dospevaju u prirodan i logičan sklad, uzajamno se objašnjavaju, sve se sklapa i povezuje a tvorci naše novije istorije dobijaju lica, imena i zaslužene nadimke. Najzad izlazimo iz faze „nedostatka dokaza“.
Onaj ko je pucao u Đinđića hteo je tek posle da razmisli šta je uradio. Premijera je i koštalo života to što nije verovao, ne u zlo, nego u toliku glupost. A mogao je na primeru ubistva Stambolića da uoči tu tesnu saradnju zla i gluposti. Ako je bilo nekih nedoumica oko tog ubistva, one su poticale od besmisla, nerazumljivosti, od naše neverice da su državom upravljali ljudi u toj meri nesposobni da misle.
Đinđićevo ubistvo je ispalo višestruko gluplje, pretvorilo se u kolektivno političko samoubistvo ne samo tih opskurnih zaverenika nego i svih onih koji su se mogli nadati kakvoj vajdi od uklanjanja premijera. Osim toga, ta smrt naglo je osvetlila celu srpsku političku scenu, inače tradicionalno prilično zamračenu, i barem za trenutak možemo da uživamo u tom prizoru kad ljudi koji inače deluju iz senke nemaju kuda da se sakriju, panično traže zaklon i podmeću prvog do sebe.
Da li je u pitanju bio pokušaj državnog udara, kao što tvrdi poneko iz vlasti? Čudno zvuči, ali na to pitanje nije lako odgovoriti. Moramo priznati da nismo primetili nikakav pokušaj nasilnog preuzimanja vlasti, ali to ne znači da ga uopšte nije bilo. Prosto, u današnjoj Srbiji postoje snage koje deluju na taj način – ne radeći gotovo ništa. Već je bilo afera koje su mirisale na zavere, ali mrljave, osujećene, pobačene, više nalik na mračne želje nego na plan akcije, kao što je i ubistvo premijera uspelo tek iz drugog ili trećeg puta, ni to ne znamo pouzdano.
Kakva država – takav udar, reći će neko, ali mislim da smo dužni da se ovog puta malo bolje zamislimo i ne zadovoljimo ovakvim lenjim nivelisanjem koje nam je inače tako priraslo za srce. Mislim da je jasno da je ovo bio najneuspeliji udar koji se zamisliti dâ, po tome što se narod svrstao uz vladu i neobično složno okrenuo leđa opoziciji, kakva god bila. I sad vladajuća većina ima prijatnu obavezu da odluči koliko i kakve opozicije želi da ima i da ostavi u životu. Naravno da se u ovakvim situacijama kriju razne opasnosti po demokratski poredak, ali trenutno sam više raspoložen da se bavim dobrim stranama sadašnjih prilika.
To što je pronađen leš Ivana Stambolića nije samo naknadno pojačalo legitimitet vanrednog stanja i policijske akcije protiv političkog podzemlja. To je nešto što obećava da će se ova zemlja konačno osloboditi poslednjih ostataka smrdljivog balasta Miloševićevog nasleđa koje je do juče izgledalo tako žilavo. Bojao sam se da će Srbija morati da nauči da živi s tim i da se nada postepenom zaboravu, pre nego potpunom raskidu.
Ali, ako sad postaje već svakome očigledno da je Stambolić hladno likvidiran i da je tu likvidaciju naredio Milošević, njegova žena ili oboje, onda ništa od svega što se njih tiče više nije važno. Ostaje samo zločin. I taj zločin ne može da opravda i objasni niko i ništa.
Nema više razloga da se bavimo Miloševićevom politikom, da proveravamo bilo šta od njegovih argumenata iz vremena istorijskih lomova, da se udubljujemo u to da li je ili nije bilo načina da Srbija postupi drugačije, ko je koliko kriv za nacionalne svađe i ratove, da li je on znao ili nije za ratne zločine. Njegovo držanje u Hagu, a naročito njegova lična sudbina ne mora ovde da zanima više nikoga. Njegove priče o nacionalnim interesima i svetskim nepravdama gube svaki smisao kad znamo da dolaze iz usta običnog ubice.
Hoću da kažem da sad, kad znamo da je ovom zemljom godinama upravljao kriminalac, čovek sposoban da naredi ne rat, za koji se uvek pronađu neki krupni razlozi, već obično ubistvo čoveka koji mu ništa nije dugovao, nego je Milošević njemu dugovao sve, kad sve to znamo možemo da počnemo malo lepše da gledamo na sve ono s čime nas je taj vođa zakrvio. Na druge narode, na druge vere, na Zapad, na same sebe takođe, pošto nam je on usput prilično ogadio sve te nacionalne simbole, tradiciju, istoriju i mitologiju, sve na šta se pozivao.
Čovek je zauvek diskvalifikovan, nikakvi njegovi rezultati više se ne računaju. Nema razloga da bilo koje njegove neprijatelje priznamo za svoje. To bi nam noglo odškrinuti vrata za nešto bolje razumevanje sa svetom s kojim još imamo dosta sporova. Čak ni Haški sud i gospođa Del Ponte više nas ne moraju previše opterećivati, mada pred njima Milošević izgleda bolje nego ovde. Kako li bi nama dokazao, na primer, da je NATO kriv za smrt Ivana Stambolića?
Ali, izmiriti se s Miloševićevim neprijateljima biće lakše nego smestiti tu osobu negde u srpsku istoriju iz koje se, nažalost, ne može izbaciti. Pri tom je naročito nezgodno to što ovde postoji navika da se svaki krupniji događaj prima, ništa manje nego kao izraz nacionalnog bića. Tako se, na dan Đinđićevog ubistva, na sve strane moglo čuti očajno: „kakvi smo mi to ljudi?“ Takva pitanja ne vode nikuda i takođe su izraz lenjosti, odsustva volje da se nešto popravi.
Pažljivo, dakle, pokopajmo sve te leševe, stare i nove, bez mnogo kuknjave i zapomaganja. Odrecimo se zločina, svega na čemu on počiva i što iz njega sledi. Ako to uradimo dovoljno duboko i trajno, lakše ćemo se razumeti među sobom i s bilo kim drugim.
