Šta to voda nosi – Vučić je pokazao poznavanje prirode i društva, posebno društva kome je on predsednik

Zapovest: Drobnjak, dodaj još kilometara

Svako ko se pitao zašto nadležni ne obilaze poplavljena područja i sam je znao odgovor. „Pravo prvenstva“ pripada Aleksandru Vučiću, a budući da je on bio sprečen konferencijama, panelima i posetama raznih zvaničnika, što je sve tačno, pojavio se u utorak na mestima gde je prošle nedelje voda uništila ljudsku imovinu i trud.

Uostalom, ovi drugi – ako ima još nekog nadležnog u Srbiji osim njega – ne bi rekli „Puzoviću, sredi to“ i „Drobnjak, da to završiš za četiri nedelje“, a nesretni direktor „Srbijavoda“ i „Puteva Srbije“ samo su treptali kao svrake na jugovini, dok bi, da je kojim slučajem došao neko ko jeste nadležan ali nema moć, na jedno uvo, možda, čuli i shvatili šta se od njih traži, a na drugo bi ispustili te glasove jer ne dopiru iz gospodarevog grla.

Demonstriranje dušebrižništva spada u opis državnih, političkih i propagandnih poslova svake vlasti, ali ta vrsta podvižništva, još od spasavanja dečaka iz smetova kod Feketića, ekskluzivno u Srbiji pripada Predsedniku i otišao je do gradova, sela i zaselaka, među ljude koji, kad ih je muka stisla, nisu mogli da vide i pojadaju se ni nadležnim opštinskim vlastima.

Nisu ti na takozvanim „nižim nivoima“ bezdušni, nego ne mogu da kažu „imamo para“ niti „asfaltiraćemo svih sedam kilometara puta, čuješ li Drobnjak, a ne samo tri kilometra.“

A dan je bio letnji, prozračan, gotovo bez oblačka, idealan za slikanje, pa je Predsednik imao idealne uslove ne samo da pokaže znanje iz „zanimljive geografije“ – „Drobnjak, nije Grdelica nego Grdica“ – nego je dobio odličnu ocenu i iz poznavanja prirode i društva, posebno društva kome je on predsednik.

Način vladavine: Jačanje „apsolutnog autoriteta“

Ne bih želeo da čitaoci pomisle kako ja nešto zameram Vučiću što je obišao te jadne ljude, ali razmišljam šta bi bilo da su mu državnička posla bila dugotrajnija i da je, na primer, bio u nekom novom Dejtonu. Ko bi znao razliku između Grdelice i Grdice (predgrađe Kraljeva) i ko bi delio pare kao da ih deli od dedovine, kao da su njegove.

Ja mu zameram što svaki dan sve više i jače napredujemo ka vladavini „apsolutnog autoriteta“ i što to demonstrira svaki put sve više, pouzdajući se u istraživanja fokus grupa koja pokazuju da Srbi vole jakog šefa.

Pošto je izabrao taj model upravljanja, nekako je izgubio i pravo da se žali što ga svi – koji se usude – optužuju za sve što ne valja, pa se tako na ovoj poplavljeničkoj turneji osvrnuo i na optužbe – nakon elementarne nepogode u mreži srpske fudbalske reprezentacije na gostovanju u Ukrajini – da je on postavio Kokezu, a sled bi ispravno glasio ovako – onda je Kokeza postavio Krstajića, a ovaj je postavio igru tako da možemo biti srećni što smo primili samo pet golova.

Još manje bih želeo da u ovu priču o karakteru vladavine uplićem fudbalska batrganja, ali, što bi rekla deca – nisam ja počeo. To je Vučić pominjao, jadajući se ljudima kojima je dosta i njihovog jada, na sudbinu „dežurnog krivca“ za sve i svašta što je uobičajena pojava u monodramama. Pogotovo kad su loše.

Ali ova njegova monodrama još traje i nađe se tu svega za svačiji ukus – od lopatanja do loptanja – pa se i deo opozicije dosetio da zahteva od Vučića da pred naredne izbore rastavi državnu funkciju od partijske, što nije realan zahtev, kao i zahtev iz početnih koraka iskorišćavanja nezadovoljstva demonstranata – da Vučić podnese ostavku.

Ta simbioza između čoveka i partije dostigla je perverzni vrhunac. Pogledajte samo kako mu aplaudiraju svakom prigodom. I nema opozicione sile koja bi razvrgla ovu interesnu zajednicu u kojoj su članovi partije nešto zahvaljujući tome što je on sve. I sve tako dok jednog dana ne izgube izbore.

Američka misija: Pet stotina evra, Klinton, Palmer…

U utorak je, obilazeći poplavljena područja, Vučić kako red u ovom igrokazu i nalaže, pominjao i neke od svojih snova – a najpre da do kraja godine prosečna plata bude pet stotina evra, što obećava već dve godine. Ima za to lak recept: naredi Jorgovanki Tabaković, guvernerki Narodne banke Srbije da podesi da kurs evra obori za još desetak dinara i evo ti koliko sutra veće plate koja neće, istina, da vredi ni pišljiva boba. Kao što ni sada ne vredi.

Najsvežiji podaci iz Udruženja banaka pokazuju da je dug građana za gotovinske zajmove premašio onaj za stambene, jer za keš kredite trenutno duguju 425 milijardi dinara, a za krov nad glavom 411 milijardi dinara.

Jagma za takozvanim „keš kreditima“ pre je izraz nemoći da se od zarade živi pa je potrebno krpiti ne samo rupe u domaćinstvu već premostiti i prethodne dugove, obezbediti elementarne potrebe – deca u školi, letovanje, crkla mašina za veš… Deo navale na gotovinske kredite delom je i posledica povećanja plata u javnom sektoru na šta je država posebno osetljiva, dok preduzetnici i zaposleni kod njih „beru kožu na šiljak“ i u reklamnom bloku u seriji „Srećni ljudi“ sa zavišću gledaju bankarske manekene koji ti „na jedan klik“ daju lovu u gotovom.

Šta smo još imali ovog utorka, u danu kada nastaje ovaj tekst? Klinton je stigao u Prištinu i tamo su mu zakačili nekakav orden. Mi smo pred prošle američke izbore tipovali na njegovu ženu pa smo i neku lovu dali Klintonovoj fondaciji, a Vučić se tada s njim slikao.

Sad mu je zapalo, Vučiću mislim, da se slika s Metjuom Palmerom, ali sve što je tu novo jeste da je ovaj put Palmer razgovarao i sa delom srpske opozicije (Đilas, Jeremić, Lutovac).

Za tu svečanu priliku iskopao sam i Palmerov roman „Američka misija“ (izdavač „Laguna“) u kojoj on govori o pobunjenom službeniku Stejt departmenta koji otkriva korumpiranog ambasadora i još više slojeve u administraciji, spasava neko selo u Kongu i ženi se ženom koju voli.

Ako me neko pita kakve to veze ima s našom situacijom, mogu jedino da odgovorim kako i Palmer zna da samo romani imaju srećan kraj.