Rat je počeo! Samo ga ne možete videti golim okom jer se odvija u nanosvetu, među kompjuterskim čipovima. Na suprotstavljenim stranama su Istok i Zapad, gde Istok predvodi Kina, a Zapad SAD i EU. Za sada stradaju samo kupci novih automobila i telefona, ali front se širi i na druge kućne aparate. Zvuči kao sprdnja, ali je daleko od toga.
Američka sekretarka (ministarka) za trgovinu Đina Rajmondo alarmirala je nedavno javnost poručivši kako je američka bezbednost ugrožena jer SAD ne proizvode dovoljno poluprovodnika, to jest čipova. Kao referentna godina uzima se 1990. kada su svi čipovi u svetu pravljeni u SAD (37 odsto), zemljama današnje Evropske unije i Japanu. Trideset godina kasnije, Japan, EU i SAD proizvode oko 30 odsto čipova, a tržište su preuzeli Tajvan, Južna Koreja i Kina.
Japan je i dalje zemlja sa najviše fabrika za proizvodnju čipova, ali one svetskoj proizvodnji doprinose sa tek 10 odsto, dok Japan mora da uveze dve trećine čipova koji su neophodni industriji, što je pre trideset godina bilo nezamislivo.
Ali, to nije najcrnji podatak, upozorava Rajmondova. Ni SAD ni Japan, pa ni EU, uopšte ne proizvode vrhunske čipove, one ispod 10 nanometara, iako ih dizajniraju. Ti čipovi su ključni za razvoj veštačke inteligencije i 5G uređaja, dakle, svega što će pokretati industriju u bliskoj budućnosti. Kada se taj podatak sabere sa činjenicom da su razvojne laboratorije u Kini strahovito napredovale, te da je zamislivo da najbolji čipovi na svetu uskoro budu u potpunosti kineski proizvod, jasno je šta to znači. Kinesku privredu više ništa neće moći da obuzda, a najjača ekonomska sila na svetu u velikoj meri određuje sudbinu drugih, to Amerikanci odlično znaju. A ako je manjak čipova zbog pandemije napravio toliki problem “Fordu” i “Ševroletu”, šta se tek dešava sa američkom namenskom industrijom koja treba da proizvede vrhunsko naoružanje, prepuno najsofisticiranijih čipova. Koji se prave na Tajvanu.
Kada sve ovo uzmemo u obzir, možda nam je jasnije zašto se o Tajvanu govori sa toliko vatre i u Pekingu i u Vašingtonu, zašto SAD poručuju da su spremne da ratuju bude li Kina pokušala da odbeglo ostrvo vrati pod okrilje matice. Tajvan proizvodi tek malo manje čipova nego Kina, barem prema zvaničnim podacima, a više nego SAD i EU zbirno.
Američki plan je da se proizvodnja vrhunskih (high–end) poluprovodnika vrati unutar sopstvenih granica, a slično se razmišlja i u EU. To neće ići lako jer je potrebno naći kvalifikovanu radnu snagu, što je mnogo lakše kada vas ima milijardu i dvesta nego trista miliona. Ili 450 u slučaju EU, od čega bi većina radije bila u administraciji nego u fabrici.
Tu dolazimo do suštinskog problema – cena. Američki stručnjaci kažu da se cena izgradnje fabrike mikročipova meri u desetinama milijardi dolara i da je to u Tajvanu i Južnoj Koreji od 20 do 25 odsto jeftinije nego na Zapadu, pre svega zbog visokih subvencija koje tamošnje vlade daju investitorima. U tu svrhu, podsticaja lokalne proizvodnje čipova, SAD su opredelile 52 milijarde dolara i to u delu budžeta predviđenom za odbranu. Đina Rajmondo kaže kako noću ne spava u strahu da kongresmeni koji usvajaju budžet ne razumeju koliko je situacija ozbiljna. I ko sad sme da traži čipove za vakcine?
