Knezovi nisu radi kavzi, nit su radi Turci izjelice, ali kada se dođe do sirotinje raje, onda su stvari sasvim drugačije. Ovako je pre dvesta godina izgledalo prvo predstavljanje istraživanja javnog mnjenja u Srbiji, tada samo regionu u neuspešno decentralizovanom Otomanskom carstvu. Ni tadašnji,baš kao ni sadašnji političari, nisu ga pravilno razumeli što ih je koštalo mandata, koji se u to žalosno vreme vezivao uz živu glavu.
U međuvremenu se mnogo toga promenilo, ali suština ispitivanja javnosti baš i nije. Krenu istraživači sa upitnicima ili zavrte telefone, tu je set pitanja, potom se sve to lepo obradi i eto „knjige indžijele“.
Sudeći po najnovijem istraživanju Hjulit-Pakardovih naučnika, ovo bi se dramatično moglo promeniti, to jest ispitivanje javnog mnjenja moglo bi više da se svrsta u domen reakcije umesto dosadašnje akcije. A sve zbog Tvitera.
Tim HP-a izveo je jedan eksperiment, prateći „tvitove“ velikog broja ljudi u SAD, a sve vezano za filmove i posećenost bioskopa. Čitali su šta narod govori, napravili tabele, formule i došli do revolucionarnog rezultata. Na osnovu „tvitova“ uspeli su da predvide posećenost ili bolje rečeno zaradu novih filmova u prvoj i drugoj nedelji prikazivanja.
Istraživanje je pokrilo oko tri miliona poruka i 25 filmova.
Greška u istraživanju merila se u procentima, možda i promilima. Za film Dragi Džone (Dear John) predvideli su zaradu od 30,71 milion dolara. Zaradio je 30,46.
Ali ono što je još interesantnije je da su u nekim slučajevima uočene pravilnosti. Posle početnog uspeha pokazalo se da će neki filmovi izgubiti publiku. Dakle, reklama je učinila svoje, svi su pohrlili u bioskop kada se film pojavio, ali su onda „tvitovali“ da su razočarani. Sledeći vikend u bioskopima bio je katastrofa. Pakardovci su zaključili da je reklama od „usta do usta“ najbolja reklama, što i nije neka novost, ali i da sada postoji mogućnost besplatnog legalnog elektronskog praćenja te komunikacije.
Istraživačima javnog mnjenja širom sveta popadale su vilice. Sada im se ukazala mogućnost da iz minuta u minut prate ne samo interesovanje javnosti za neku pojavu već i odnos prema pojavi.
Prevedeno, ako na televiziji traje neka politička debata, moguće je predvideti da li će se gledanost emisije povećavati na osnovu poruka koje ljudi šalju u sistem, ali i kako publika reaguje na ono što je izrečeno. Ili, kakvo je mišljenje o novom voćnom jogurtu koji je pre tri dana pušten u prodaju. U oba slučaja moguće su brze korekcije. Učesnicima u emisiji moguće je „dojaviti“ da se manje ili više smeškaju, a mlekari da smanji ili poveća proizvodnju, odnosno da u jogurt stavi više kupina, a manje malina. To je bilo moguće i do sada, ali ne tako brzo, to jest šteta zbog pogrešnog nastupa ili pristupa sada se može bitno smanjiti, a korist od toga što ste odmah ugodili ljudima može se uvećati.
Ostaje još samo nepoznanica da li će se Tviter primiti i u zemljama poput Srbije, gde je za razliku od SAD relativno beznačajan. Možda novootkrivene mogućnosti to promene, a možda još neko vreme ostanemo „pod Turcima“. Ako niste zaljubljenik u marketinške tehnike, to ne mora da bude baš loša opcija.
