Na ovo šekspirovsko pitanje Srbi su mogli da dobiju odgovor i tokom protekle četiri godine. Predsednik „Dabaja“, kako mu u Americi neki tepaju zbog južnjačkog izgovora njegovog srednjeg slova, nije pokazao neke vidljivije znake naklonosti i razumevanja za srpsko stanovište, pa tako ni želju da nešto krupno promeni u balkanskoj politici svog prethodnika. Sudeći po tome nije bilo razloga da se Srbi naročito zagreju za ove američke izbore. A ipak jesu.
U Americi se na ovim izborima glasa pre svega za i protiv Buša, a i ostatak sveta tako gleda na tu stvar. Pritom se misli najviše na rat u Iraku, promašenu avanturu u kojoj je prema jednoj ozbiljnoj i konzervativnoj proceni do sada ubijeno najmanje sto hiljada iračkih civila, što je cifra koja više zanima spoljni svet nego Ameriku. Ali ima i dovoljno drugih pokazatelja promašenosti.
Međutim, kao što znamo, i takav rat je lako predstaviti kao odbrambeni, viđali smo slične stvari nedavno u okolini. Rekao bih čak da su sve ovdašnje agresije i nasilja bili bolje opravadani od američkog uništavanja Iraka. Ali, kako god bilo, jednom delu našeg sveta i naše političke elite čini se da je Buš naknadno, i valjda nehotično, unekoliko sledio i razvijao osnovnu misao Slobodana Miloševića. Pa iako je sve to, u oba slučaja, ispalo pogrešno, opet je lepše grešiti u društvu, pa još tako velikom.
Dakle, za neke od nas Buš je pravi naš čovek. Na sve one vesti i slike iz Iraka nad kojima se svet zgraža, oni mogu da kažu dve suprotne stvari. Prvo: što se niste tako zgražali kad je Srbija bombardovana, a bila je nevina jednako kao Irak? Drugo: ako Amerikanci mogu tako da biju, zašto nismo smeli mi? U ovoj opskurnoj dijalektici Srbija se prikazuje čas kao žrtva čas kao napadač, već prema potrebama nekakve rasprave koja više nikoga ne zanima, a u svakom slučaju politika Beograda ne bi smela da se osloni na insistiranje na bilo kakvim analogijama sa iračkim slučajem.
Ipak, čini mi se da većinu srpskih glasova ne bi toliko privukao Buš lično, koliko god ponekad bio čisto neodoljiv. Pritom, nije Keri taj koji nas nečim odbija; on ima osobinu da ne odbija gotovo nikoga što mu je i donelo demokratsku nominaciju. Ali, iza njega proviruju Madlen Olbrajt i Ričard Holbruk, a to su već stari poznanici. Ono malo glasova američkih Srba otišlo je Bušu najviše zbog njih, a tako bi glasala i sama Srbija.
Tu bismo se našli u velikom raskoraku s gotovo celom Evropom, ali u ovom slučaju barem narodu niko nema pravo da zameri što „sledi svoje instinkte“. Pamti i vraća, ili barem želi da svakome sve bude vraćeno istom merom. A Olbrajt i Holbruk čak su i obećali veću aktivnost na Balkanu i ubrzavanje rešavanja kosovskog problema, što iz njihovih usta Srbima mora da zvuči zloslutno. Najzad, zar nisu američki Albanci skupili neke pare za Kerijevu kampanju i zar to nije dovoljano da Srbi shvate ko je njihov kandidat?
Ako Buš pobedi, što se valjda već zna (ili, se neće znati još dugo, ako se opet pokrenu mehanizmi osporavanja rezultata, za šta su se obe strane spremile), ne treba da očekujemo neku naročitu zahvalnost, pošto nismo bili u mogućnosti da na to utičemo. Ali, zato ni od Kerija ne bi usledila nikakva kazna, čak ni ako bi Holbruk zaista postao njegov šef diplomatije. Ni problem Kosova ni Haški tribunal, a to su nam glavne muke, verovatno neće dobiti suštinski drugačiji tretman, ni u kojem slučaju. Ali, nekih razlika ipak može da bude.
Da bismo znali da li smo za ili protiv ubrzavanja rešavanja krajnjeg statusa Kosova, morali bismo da znamo šta stvarno želimo ili, još bolje, čemu se realno nadamo. Kako bi izgledalo rešenje koje bi bilo u najboljem srpskom interesu? Za sada znamo samo čemu se po navici protivimo. Isti je slučaj i sa stavom prema Hagu. Recimo da bi između Buša i Kerija bilo razlika u politici prema tom sudu, ali da li bi Srbiji zaista bilo potrebno da se Milošević i Šešelj otuda vrate nekako, recimo, rehabilitovani? Možete li da zamislite teži košmar?
Ako već ne volimo ono što sada gledamo na Kosovu, morali bismo da razmislimo zašto ne želimo da se tu nešto ubrzano menja? Ovo pitanje je namerno malo naivno. Naravno da nam nije svejedno kako će ta promena da izgleda i kako će proći srpska strana. A to uveliko zavisi od naklonosti Vašingtona, pa otuda podozrenje prema mogućoj Kerijevoj ekipi izgleda osnovano. Samo, i dalje nam nedostaje jasna predstava o tome šta bi bio naš najpoželjniji cilj.
Nema sumnje da je Kosovo agonija za Srbiju. Pretvaranje da nam se nikako ne žuri da se toga nekako rešimo možda je dobra pregovaračka taktika, ali nadam se da niko stvarno u to ne veruje. Jer šta ako Buš ostane predsednik a naši diplomatski napori budu toliko uspešni da on pusti tu stvar da tako traje i truli u nedogled? Što se u stvarnosti srećom neće desiti.
Hoću da kažem da smo na ovim američkim izborima možda imali svog kandidata, ali nije sigurno da je to bio Džordž Buš. U svakom slučaju, ta simpatija nije nas otvorila ka Evropi, ali tamo nam se to valjda neće uzeti ni za zlo. A i kad bi se Evropa naljutila, ne vidim kako bi nas kaznila. Možda da nam uvede vize? Da otvori raspravu o teroru nad još nekom manjinom u Srbiji?
Sve u svemu, naša sklonost ka W nije naročito grešna i opasna. Ali, ako očekujemo da nam on uzvrati, gubimo vreme, ko god da je na tim izborima pobedio.
