Komentar
Stepen državne represije
Stepen državne represije u Srbiji je obrnuto srazmeran rejtingu Aleksandra Vučića i Srpske napredne vrhuške: što jače budu osećali da im je vlast ugrožena, to će represija biti veća
Neznaveni i pogubljeni u svetu neautentičnosti, Vučić i naprednjaci i od osetljive i važne teme rodno zasnovanog nasilja svesno ili nesvesno prave parodiju i sprdnju
Ima jedan kućerak u Sremu, a u njemu živi – onda kad ne živi ni u Hagu ni u Skupštini – izvesni Šešelj dr Vojislav, neobično plodni pisac kupusara u obliku knjige, ima ih već mašala trocifren broj, a da niko nikada nije pročitao ni jednu – čak ni sam autor (koji to i nije, više je kompilator). Kako god, jedna se od njih – štaviše: jedna od „poznatijih“ u tom bogatom, neistraženom opusu od ciglolikih papirnih blokova Ničega – zove Politički ortakluk Kurve del Ponte i kurve del Koštunice. Nažalost, taj mi uradak nije pri ruci, ali biće da ne bi trebalo biti isuviše teško podsetiti se: beše li ugledni Vučić Aleksandar zvanični recenzent tog i sličnih dela, ili čak urednik cele edicije, tj. „Sabranih dela dr Vojislava Šešelja“? Nešto od toga je bezbeli bio u ona vremena dok je formirao svoj književni i politički ukus na vrelima jezičke imaginacije paračetničkog paravojvode sa kanibalskim smislom za humor, a i za sve ostalo.
Zašto li sam se setio ovog dražesnog detalja iz zajedničke prošlosti političkog oca i sina, bez svetog duha? Zato što jedino u čemu je politički sin u međuvremenu „ideološki“ evoluirao jeste – licemerje (što je ujedno i jedino što Šešelju ne možete staviti na dušu: taj je svašta odvratno i gnusno, ali licemer nije). Ono se iskazuje na bezbroj načina svakog božijeg dana, što od Vučića lično, što od ergele njegovih klonova i klovnova, ali ima jedan „odsek“ hiperprodukcije te fabrike licemerja koji mi, moram priznati, u poslednje vreme posebno ide na ganglije: teatralno padanje u nesves’ naprednjačkih krhkih i nežnih ženskih (ali i solidarnih muških) duša pred grubim mačističkim, mizoginim, muškošovinističkim i generalno muškosvinjskim jezikom kojim ih se navodno zasipa od opozicije, nepoćudnih javnih ličnosti, tviteraša, novinara, ovih, onih… A oni i one su, onako suptilni, fini i nadasve rodno senzitivni, time potpuno zgroženi.
Da bismo dokonali zašto nam prizor ovih uprepodobljenih smešnih precioza oba pola, tobože strašno uvređenih i zgromljenih seksističkim jezikom muškobanjastih antirežimskih baraba, deluje tako groteskno i iznad svega tako prokleto lažno, moramo znati jednu važnu stvar o genezi te „uprepodobljenosti“. Danom formalnog napuštanja radikala i njihove ideologije, Nikolić, Vučić i društvo ušli su u njima nepoznat svet, rešeni da ga više osvoje nego usvoje, i upravo su to i uradili: donekle su savladali formu, ali im je sadržaj ostao nedohvatljiv, a suštinski zapravo i neinteresantan. Obrasci mišljenja, govorenja i delovanja koje bismo, u najširem smislu, mogli nazvati demokratskim, građanskim, levim, liberalnim etc. ostali su im trajno nedokučivi, što bi se reklo, ne osećaju ih. Od tada borave u svojevrsnoj pustinji neautentičnosti, primorani da s vremena na vreme propovedaju nešto o čemu objektivno: 1. nemaju pojma; 2. ič ih se ne tiče, osim kao sredstvo retoričkog obračuna s protivnicima. Tako je, između ostalih manifestacija lažnog samopredstavljanja, nastalo i nešto što bi se moglo nazvati srpski napredni parafeminizam (SNP). Ako malo proanaliziramo njegove sastojke i način na koji deluje na one koji ga upotrebljavaju ili na one koji bivaju poprskani njime, SNP se sastoji od otužno prejako naparfimisane mešavine vodiča kroz feminizam za apsolutne po-četnike i neke od malo zastarelijih edicija običnog malograđanskog bon-tona, u kojem se kaže da se „damama“ i „pripadnicama lepšeg pola“ ne bi trebalo obraćati oštrijim tonom i izvesnim rečnikom. Ukratko, SNP je obično malograđansko prenemaganje u stilu „Iju, sestro slatka“ i ni sa kakvim i ni sa kojim feminizmom (a feminizam se u međuvremenu toliko razgranao u svim mogućim pravcima – uključujući i ćorsokake, što je sasvim normalno i neizbežno – da je danas gotovo besmisleno koristiti tu imenicu u jednini) nema baš nikakve supstancijalne veze. Osim ako nesvesnu ili prosto nemareću karikaturu ne nazivate „vezom“.
Da se razumemo, bilo je i istinskih seksističkih ispada na račun ženskih osoba u vlasti, poput one govnarije izvesnog Veselinović Željka na račun premijerke, ali oni su bili i ostali u apsolutnoj manjini; znatna većina onoga što se u dominantnom javnom jeziku tretiralo kao „napad na žene“ u SNS i okolini naprosto je bilo normalno političko sučeljavanje, možda i (pre)oštrim jezikom izrečeno, ali bez istinske „rodne konotacije“. Kako, međutim, da objasniš neznavenom malograđaninu/ki šta je uopšte – a šta pak nije – rodno zasnovano verbalno nasilje?! Nije svaka razmena reči, pa makar i preoštra ili uvredljiva, između jednog muškarca i jedne žene na različitim političkim pozicijama seksistička; da bi to bila, morala bi se (jasno i dokazivo) ticati rodne pripadnosti protagonista. U tom smislu, primera radi, nazvati nekoga „kurvom“ može biti rodno zasnovana uvreda samo ako je to u tom ključu – rodnom, polnom, ponajčešće seksualnom – i izrečeno; ako je upotrebljeno kao politički ili karakterni opis, to može biti u najgorem slučaju uvreda ili kleveta, ali sasvim nezavisno od polne/rodne pripadnosti protagonista. To je, izgleda, na neki svoj način razumeo čak i jedan Šešelj dr Vojislav, pa je u naslovu svoje kupus-knjige kurvom nazvao jednu ženu, ali isto tako, nediskriminativno, i jednog muškarca… Tako da, deset godina zaludnog učenja kasnije, ova srpska napredna ekipa malograđanskih licemera i licemerki ne dobacuje ni do nivoa svog bivšeg političko-intelektualnog ćaće.
Stepen državne represije u Srbiji je obrnuto srazmeran rejtingu Aleksandra Vučića i Srpske napredne vrhuške: što jače budu osećali da im je vlast ugrožena, to će represija biti veća
Zašto je tako teško poverovati da je među dvadeset hiljada ljudi na protestu u Novom Sadu bilo i spremnih za radikalne metode?
Pad nadstrešnice na Železničkoj stanici u Novom Sadu i pogibija četrnaestoro ljudi, izvesno, privlači veliku pažnju u regionu. Jedan hrvatski medij se, međutim, dosetio kako da zaradi na ovoj nesreći
Ostavka je moralni i lični čin, podnosi se smesta i neopozivo. Umesto toga, posle smrti pod nadstrešnicom vlast obećava da će politički vagati i trgovati, da vidi na koga da svali „odgovornost“
Predsednik Srbije Aleksandar Vučić trebalo je da ne oklevajući ni časa ode među od bola skrhane Novosađane. Tamo mu je bilo mesto, više od svih drugih zvaničnika
Goran Ješić i ostali uhapšeni u Novom Sadu
Vučićevi politički zatvorenici Pretplati seArhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve