Opozicija bez daha: Ko je namigivao Medojeviću i Mandiću
Ubedljiva pobeda Filipa Vujanovića na predsedničkim izborima u Crnoj Gori potvrda je da se tamo rezultat referenduma primio, ma šta o tome mislili oni koji ne mogu da se pomire sa novostečenom crnogorskom državnošću.
Bilo je puno onih koji su predviđali brzi slom crnogorskog državnog entuzijazma, a dogodilo se u prošlu nedelju da je Vujanović pobedio u prvom krugu s 52 odsto osvojenih glasova, dok su mu, kad je prošli put trčao istu trku, po, istina, drugačijim propozicijama, za pobedu bila potrebna tri kruga glasanja.
Sudeći samo po tome, ne da se referendum primio, već bih rekao da je ovaj rezultat učvrstio crnogorsku državnost, a opoziciju ostavio bez daha, kako podgoričku tako i beogradsku. A ova druga nekako je zlurado i paternalistički gledala na „Milovu tvorevinu“ gotovo otvoreno namigujući kako Medojeviću tako i Mandiću, glavnim protivkandidatima narečenog Vujanovića.
Raskid sa Srbijom, otvoreno govoreći, većina žitelja Crne Gore doživela je kao olakšanje, kao skidanje tesne cipele posle dugog hoda, i politika Beograda mora se prilagoditi toj činjenici, što će teško da ide dokle god se ovde veruje, odnekud, da se ceo region vrti oko nas i da se mi tu nešto posebno pitamo.
Niko nije spreman da s nama deli breme neraščišćenih pitanja državnog suvereniteta i odsustva ubedljivog državnog koncepta oko evropskih integracija. Crnogorski građani overili su ugovor s vladom Mila Đukanovića tako što su pitanja srpstva i crnogorstva ostala tek kao pitanja sasvim zgodna za čarkanje pesnika i popova, a prihvatili šansu da im život bude unapređen, ili da im je, barem, otvorena jasna perspektiva da se to može dogoditi.
Beogradski mediji bili su revnosniji u najavi izbora, dokle god su, u ponekima od njih, mogli podgrevati nečije nade za veleobrt, nego što su sada revnosni u analizi ubedljivog rezultata Filipa Vujanovića. Više je reči bilo posvećeno izlasku Đukanovića pred lice sudije u Bariju nego izlasku pred narodni, birački sud.
Šta zna Buš o košarci: Pogodi ko dolazi na večeru?
Umišljaj o imperijalnoj poziciji Srbije vidljiv je kod naše intelektualne i političke elite. S dozom podrugljivosti praćena je i poseta Džordža Buša, predsednika SAD, susednoj Hrvatskoj, posebno onaj deo protokolarnog trućanja o svemu i svačemu: čija je obala lepša i o dometima hrvatske košarke. Hrvatsku su, međutim, u roku od godinu dana posetili i Putin i Buš, dok su nama zapali, kao neka kaznena ekspedicija, činovnici evropske zajednice i Haškog tribunala.
Toliko o našem značaju u regionu, i šire. Otuda mi sasvim besmislenim zvuči i predizborna priča o mogućnostima da Srbija bude samoizolovana. Mi to već jesmo, mentalno, i ne vidim kakve veze s tim ima eventualna pobeda Srpske radikalne stranke na izborima.
I ja bih da branim nacionalno dostojanstvo, suverenost i šta već… Ali, realno, mi smo u rukama Dojče banke koja iz nekih svojih razloga, o čemu pišemo detaljnije na narednim stranicama ovog broja „Vremena“, nije htela da izda garancije za dva od tri kapitalna projekta u Srbiji.
Šta god bio razlog takvih odluka, surova je činjenica da smo mi poslednja evropska država, u geografskom smislu te reči, s kojom kompanije osrednjeg ranga razvrgavaju ugovorne obaveze kako im se prohte, a da nemamo adekvatan odgovor.
Evropa, zaklon od džinova: Gde je prirodno stanište Srbije?
Da je u životu, pa i u politici, kao u vicu, lako bi Srbin nadvladao i nadmudrio Amerikanca i Rusa. O Dojče banci i da ne govorim. Znate već one banalne šale, svojstvene svim malim narodima, koje u našem slučaju počinju sa „Sreli se Rus, Amerikanac i Srbin…“. Ali, u slučaju Srbije đavo je odneo šalu i splet krupnih međunarodnih okolnosti napravio je od Srbije neku vrstu perifernog poligona za odmeravanje moći između ovih globalnih sila.
Pokazaće se, možda, na samom kraju, ako ne bude kasno, da je Evropska unija, ma šta mi sada mislili o njoj, jedino prirodno pribežište Srbije, neka vrsta zaklona od nezgrapnih džinova i kad ovi pokazuju bahatost, ali i kad prete da nas uguše i polome nam rebra u nečemu što bi trebalo da je bratski zagrljaj.
„Srpski slučaj“ dobro se uklopio u taj scenario igre moći, utoliko pre što ne košta mnogo. Rusi su, dakle, jeftino dobili snažnu tačku otpora Amerikancima koji se sporo trezne od opijajuće pomisli da su jedina velesila, Evropa će sve to oko Kosova da plati, a srpski političari, pa i oni koji najtvrdokornije zastupaju odbranu teritorijalne celovitosti države, svakog dana imaju potvrdu o onome što inače dobro znaju – faktičko stanje na Kosovu je metastaziralo i ne gaje ambicije da se stvar može vratiti u pređašnje stanje, pre 1999. godine.
Taj glavni pravac politike toliko je duboko zacrtan da ne zavisi mnogo ni od naših izbora, a još manje od izbora u Rusiji i Americi.
Srbi opet gaje nadu da bi s promenom na čelu vašingtonske administracije moglo doći do nekog zaokreta na domaćoj političkoj i nacionalnoj sceni.
Sećam se kako su Srbi polagali nade u Džordža Buša, juniora. Srbi su ga podržavali, verujući da bi Bušova era mogla da ukine ono što se naziva „liberalnim intervencionizmom“. Nade su se izjalovile. Buš je, kao i svaki američki predsednik, odraz tumačenja nacionalnog interesa i služi potvrdi moći, pa od njegovog izolacionizma i „povratka Amerike kući“ nije bilo ništa posle 11. septembra. Istina, nas nisu ponovo bombardovali, ali jesu druge.
Sada Srbi odnekud veruju da bi pobeda Baraka Obame mogla da nam pomogne, što je jednako naivno kao i ona vera u Džordža Buša. U prirodi je politike zemlje koja je uobrazila da je jedina globalna velesila da uobrazilju održava i svaka promena pogleda na svet i odnose u njemu pokleknuće pred inercijom te uobrazilje, pa će i intenzitet sukoba s Rusima oko Kosova biti održavan iz najmanje dva razloga: daleko je i Amerikance košta u periodu od par godina koliko mesec dana angažovanja u Iraku.
S obzirom na okolnost da se spoljni faktori koji utiču na srpsku političku pozornicu neće promeniti do ovih izbora, ali, bogami, ni do nekih narednih, nakon prebrojavanja glasova u noći između 11. i 12. maja ove godine, dobićemo sličnu strukturu političke moći. Ali, ta prognoza počiva na jednačini s najmanje jednom nepoznatom.
Radikalizacija stanja na Kosovu, na primer, bitno može da opredeli glasače ka rešenju od kojeg se evroentuzijastima diže kosa na glavi.
Ne vidi se koje to okolnosti mogu da pomognu „evropskom bloku“ stranaka. Činjenica je da je taj blok osamljen u uzburkanim političkim vodama. S jedne strane, zapljusnut je plimnim talasom uzburkanih nacionalnih strasti. S druge strane, izložen je uticaju oseke u visokoj međunarodnoj politici koja je porodila kosovsko rešenje i sada mora da ga hrani i ljulja, pa ovdašnjem glasaču briselska administracija izgleda lažljivo i kad nudi „kule i gradove“, a ne nudi ih.
Zaključak je politički dosta sumoran. Pravi saveznik Srbije je Evropska unija, daleko više nego SAD i Rusija. Ali, kako je dobrim delom globalni sukob Rusije i Amerike na Kosovu prenet u kasu EU i predat u ruke administracije EU, ono što je najbolje, u smislu racionalnosti i realnog uticaja na događaje na terenu, iz ugla onih koji će trčati na izborima – izgleda kao najgore, jer se EU doživljava kao oličenje svetske zavere i pokvarenosti.
