Srećna vam Nova 2018.

Ima neke simbolike i u stvarima koje su prolazne kao novinarske priče, pa i naslovne strane nedeljnika. Prošlu godinu, u stvari ovu 2014, otpočeli smo intervjuom s Brankom Kukićem i s naslovom „Nema razloga za optimizam“ (što se pokazalo dramatično tačnim), a u ovu novu, nije ona iz naslova ovog teksta, ulazimo sa Zografovim, hajde da kažemo, grafitom kojim se slavi sposobnost da još budeš živ.

Dragi čitaoci, šta tražite više od toga: veće plate, bolje uslove lečenja, sigurnost za decu, bolju društvenu brigu o starim roditeljima, pošteniju vladu i medije, više zdravlja i sreće… pa vi ličite na zakerala koja bi htela sve odjednom, sad i odmah, a lepo vam je čovek najpopularniji u anketama u kojima nikad niste učestvovali, obećao da će već ove godine biti bolje, možda koliko i sutra, a do godine iz naslova ovog teksta sigurno, samo da preživite.

Protekla godina bila je godina velikih laganja, malih ulaganja i velikih ulizica. Slavili smo sve i svašta, a Vučića najviše. I on nas. Dragi moj narode, govorio je kao kralj Ibi, da nema mene, ne bi bilo ni vas. Oni upravljaju školom, ali ne kao pedagozi i direktori, već kao siledžije koje su najjače u školskom dvorištu.

Ova godina koja ostaje za nama nije nas, strah me je, ničem naučila, ali je pripremila narod za nošenje jarma i oranje usahle zemlje. Otuda naslovna strana novogodišnjeg broja „Vremena“ jeste poruka čistog, očajničkog vitalizma – još si živ i budi srećan zbog toga.

S ovim brojem ulazimo i u četvrt veka postojanja nedeljnika „Vreme.“ Neki od nas se povlače, ali oni što dolaze pokazuju još više vitalnosti. Mi smo tolika sirotinja da nam ne mogu nauditi. Ne smeta nam ni da budemo najmanji kamičak u cokuli ovih što bahato gaze javnom scenom, ali trudićemo se da im od toga prokrvari noga, da žulj bude veliki i bolan, da kad god se osove i nas primete kao nekog ko neće da duva u diple i igra u njihovom kolu.

Nemamo, unatoč tome, nikakvu ambiciju da kažemo da je ova vlada gora od prethodne ili bolja od svake druge koja bi mogla da nas uzjaše, nego imamo pustu želju da se bavimo svojim poslom. Za ovih četvrt veka dokazali smo svakom ko je hteo da bude iole objektivan da je to moguća misija.

U Srbiji gde bi mi postali strano telo sve bi bilo mogućno. Ulazimo u godinu velike neizvesnosti, a naš strah je više povezan sa sudbinom čitalaca, nego s našim ličnim sudbinama. To smatramo elementarnim poštenjem.