Finiš još jedne u nizu naprednjačkih godina koju smo ostavili za sobom obeležili su studenti Srbije.
Najjednostavnije rečeno: digli su se protiv nenormalnosti koja ih okružuje i u jednom delu društva probudili gotovo euforičnu veru da su promene zaista moguće.
Studenti koji blokiraju fakultete u suštini traže samo jedno: funkcionalnu pravnu državu. A to je zahtev koji im bez egzistencijalnog otpora drugog dela društva neće biti uslišen, jer bi za predsednika Srbije i sve one spodobe pod njim nezavistan rad policije, tužilaštva i sudova značio ne samo tresak sa vlasti, već za mnoge i pogled na svet kroz rešetke.
Naprednjački odredi zaduženi za očuvanje uspostavljene nenormalnosti grozničavo će čuvati izvojevane priviligije dok im kupljena publika aplaudira na kreštave opaske o „hrvatskim i ukrajinskim“ elementima ubačenim u zemlju da ruše Aleksandra Vučića.
Duh pobune
Studenti su nesumnjivo raspalili duh pobune. One suštinske. Ne protiv pojedinačnih nepočinstava vlasti – rušenja Starog savskog mosta, seče nekog drveća, kopanja litijuma ili neprimereno malih primanja pojedinačnih kasta – već protiv sveopšte nenormalnosti, bezakonja i korupcije u društvu i državi.
Kolega Ivan Milenković bi rekao da hoće da oslobode republiku od čopora koji ju je zauzeo i koji ne prestaje da zavija na mesec.
Ovaj autohtoni studentski otpor je za kratko vreme mnoge oslobodio strahova od posledica neslaganja, osokolio ih da kažu i pokažu šta misle.
Svakako da Najvećeg Srbina Ikada nervira studentsko i srednjoškolsko „pali brate“ jer koliko god „Večernje novosti“ pisale o „Moćnom govoru Vučića na tribini ’Budućnost, a ne prošlost’“, on sve većem broju ljudi deluje upravo kao prošlost, i to smešna, jer apsurdna kao svako ponavljanje istorije.
Kao da su pred kraj 2024. godine ljudi progledali.
Kida Vučiću živce neposlušnost koja je u modi, i to vildljivo, baš kao i buka protiv njega, blokirani univerziteti, gimnazije, nastavnici, profesori, dekani, akcije 15 minuta za 15 žrtava, protest poljoprivrednika, štrajkovi upozorenja Advokatske komore Srbije i Vojvodine, otpor u Republičkom zavodu za zaštitu spomenika kulture, sportisti koji iznebuha podržavaju studente, Željko Obradović…
Ali, da li je sve to dovoljno da se nenormalna vlast promeni normalnom? Ili postojeća unormali?
Partijska država
Pokušaj promene kleptokratskog sistema u kome su devedestih na leševima jugoslovenskih naroda i narodnosti stasavali Aleksandar Vučić i Ivica Dačić, posle Petog oktobra Zoran Đinđić je platio glavom. Ubila ga je država koju su zaposeli ljudi sa rukama krvavim do lakata.
Državu, sve državne institucije, sada zaposedaju ljudi ogrezli u narodnim parama i privilegijama. Desetine hiljada naprednjaka i socijalista se za 12 godina zahvaljujući partijskim knjižicama iz blata vinulo u mercedese i luksuzne kvadrate. Da li će oni mirno posmatrati kako im neko ugrožava oteto?
Huškačko divljanje Pinka poprima nove dimenzije, jer je vlasnika ružičaste mašinerije za pretvaranje nenormalnog u normalno uznemirilo komešanje podno Hrama svetog Žeksa na Dedinju.
Svako po veri i savesti
Neće drugare Željka Mitrovića pomeriti s mesta to što je blokiran obrazovni sistem zemlje. Ma koliko da ih nerviraju staložene i uporne studentske akcije i svi ti silni pametni, mladi ljudi koji predsednika države, Najvećeg Srbina Ikada, obožavano naprednjačko biće, ne zarezuju dva odsto, oni mogu mesecima da čekaju da se, još jednom, otpor režimu ne izjalovi sam od sebe.
Baš njih briga za obrazovni sistem.
Deca, mladi ljudi, su pokrenuli učmalo društvo, ali je sada red došao na odrasle. Na sve one zaposlene u državnim institucijama koji ćute na svo bezakonje koje vide, na novinare RTS-a, na advokate, na primer, koji bi, samo da hoće, generalnim štrajkom mogli da blokiraju korumpirani pravosudni sistem Srbije. Ne bi im bilo prvi put.
Uzgred, šta bi sa sa rokerima, gde nestadoše? Ako autoru ovog teksta nešto nije promaklo, osim Koje niko nije pružio podršku studentima. Nesvrstavanje u ovoj situaciji znači podršku režimu.
Ako studenti budu ostavljeni sami na vetrometini pobune, ništa od promena neće biti ni u ovoj godini. Pa neka odrasli postupe po sopstvenoj savesti i veri, hoće li iskoračiti u pravcu kojim su deca krenula. Oni odrasli, koji veoma dobro znaju šta je i kako je u Srbiji, koji slušaju kako decu ove zemlje naprednjački likovi i likuše nazivaju „plaćenicima“ koji rade za interese ustaša i Kurtija.
Što bi rekla moja deca: „Brate, da li ste normalni!?“
Srećna nam studentska 2025. godina.
