Ima nečega vrlo čudnog i bar na prvi pogled paradoksalnog u poziciji naprednjačke vlasti na nekoj zamišljenoj ideološko-svetonazornoj skali. Ljuti i tvrdokorni desničari i nacionalisti ne vole je, alergični su na nju, a pogotovo na njenog prvog (i zapravo jedinog) čoveka, držeći da je izdala i prodala nekada im zajedničke „velikootadžbinske“ ideale, odrekla se i Kosova i „zapadnih srpskih zemalja“, za šaku (hm, malo veću šaku) dolara i evrića i sebe i sirotu Srbijicu prodala evroatlantskim nemanima, kako ono beše, Novog svetskog poretka (vidi stvarno, kako ta floskula poslednjih godina naprasno nestade iz upotrebe, a nije se moglo dihat’ od nje?); na drugoj strani, zakleti antinacionalisti, „drugosrbijanci“ i ini – osim onih koji su se vladajućoj vučićevštini lukrativno prišlihtali, pa više ne znaju kako da izađu iz tog konkubinata čak i ako su ljubav ili vajdica oslabili – drže, sasvim suprotno, da su sve to „loše preobučeni radikali“ koji Srbiju vrlo svesno i namerno drže što dalje od Evrope, a što bliže Putinovoj Rusiji, usput je iznutra razarajući i primitivizujući je na sve moguće načine.
E sad, ne bi li bilo logično da makar jedna od ove dve grupacije nije u pravu, pošto im se kritičke žaoke na račun režima međusobno potiru? Možda bi i bilo, ali ko vam kaže da se ovde išta odvija po stereotipnim i suvoparnim načelima tamo neke logike? Uostalom, ako i, na primer, Željko Cvijanović i Nikola Samardžić, nastupajući sa pozicija međusobno udaljenih kao dva kraja ekspandirajućeg kosmosa, uvek iznova pronalaze reči podrške ili barem razumevanja za Vučića, ne gubeći, bar ne tako očigledno, na koherentnosti unutar sopstvenih svetova, zašto to ne bi moglo da važi i za Vučićeve protivnike, međusobno takođe intergalaktički udaljene?
Dumao sam dugo o ovoj (tobožnjoj?) logičkoj začkoljici, sve dok je nisam rastavio na proste faktore, pa se rastvorila preda mnom u svoj raskoši svojoj. Naizgled šizofrena „vučićevska“ logika vladanja i usmeravanja zemlje, njenog unutrašnjeg života i međunarodne pozicije, ima presedan, prethodnika i uzor. Moguće ih je locirati u jedan krajnje neveseo period istorije Srbije, u vreme nacističke okupacije, tj. kvislinške vlade generala Milana Nedića.
Kako sad to? Razume se da prostih i direktnih paralela nema niti može biti, jer je i lokalna i globalna situacija sasvim drugačija. Ali, nemojmo brzati. Kad nacionalisti zavape da je Srbija „okupirana zemlja“ a AV kvisling, oni ako mene pitate najblaže rečeno vrlo preteruju, ali ta ocena, iz ugla njihovog svetonazora – a ne zaboravimo da je to onaj isti svetonazor koji su do juče otvoreno delili i Vučić i ekipa – nije bez osnove. Mereno svakim „suverenističkim“ aršinom, Vučićeva Srbija je na svojevrsnoj rasprodaji: političkoj, ekonomskoj, vojnoj, svakojakoj. Jedan dan podatno zortuje od Evrope i Amerike, drugi dan od Rusije, treći od Kineza ili „naših arapskih prijatelja“, četvrti od svih zajedno, što summa sumarum čini konfuznu papazjaniju koja nužno u nekom trenutku dovodi do dezintegracije. Izvorni Milan Nedić morao je da stane na jednu stranu, jer tu izbora nije moglo ni biti, zemlja je bila fizički okupirana. Njegova replika nastoji da se obeća svima pomalo, pa dokle izdrži. Ta razlika ne menja ime i narav čina koji gledamo, nego samo broj partnera.
No, sve to ne bi činilo dovoljan materijal za ove nedićevske paralele da nema jednog drugog faktora, hajde da ga nazovemo „identitetskom politikom“ režima. Ona je po defaultu „desna“ i konzervativna, a vremenom se taj njen element samo pojačava. Pogledajte dubinski ksenofobni i šovinistički naboj medija pod njenom kontrolom, pogledajte ovo nebulozno divljanje nadobudnih, a groteskno nekompetentnih ministara kulture i prosvete, pogledajte te „kulturne strategije“ i malograđanske bulazni o „herojskoj dimenziji srpske kulture“ i sličnom šoderu, pogledajte depresivno-represivne zakone o „zaštiti ćirilice“, pogledajte, uostalom, najave Deklaracije o zaštiti Srbalja svih i svuda, ili kako će se već zvati, a iza kojih ne stoji neki nadobudni ministar nego sam vrh režima. Šta nam one govore, pojedinačno ili na gomili?
Za pravi odgovor bi se opet trebalo vratiti u Nedićevo vreme i u tadašnje prilike. Kakva je bila nedićevska kvislinška štampa? Prelistajte je malo, poučno je! Kakva je bila kulturna ponuda, obrazovna politika? Kakav je bio celokupan, štono reći, javni diskurs? Bio je srpski do jaja, što bi rekli klinci. Nikada nije bilo više Srbije, Srba, „srpstva vaskolikog“, identiteta, nacionalne i rasne čistote, svetog pravoslavlja i svetosavlja, ćirilice, autohtonosti i svih ostalih andrmolja nego tada, u okupiranoj Srbiji. Što je manje Srbija bila država, to je više jačao retorički teror „srpstva“, što je život svakog pojedinčnog Srbina manje vredeo (u svakom smislu), to je Srbinovo srpstvo više i pompeznije uzdizano i hvaljeno kao nekakav tobož metafizički kvalitet. Vredi, uostalom, i obrnuto: nikada Srbija nije, za naših života, bolje stajala nego u Titovoj Jugoslaviji, a nikada se nije manje „srbovalo“ nego tada: manje što se „nije smelo“, više što, logično, naprosto nije bilo potrebe za tim, jer je „srbovanje“ banalna uteha i kičerajsko pribežište poraženih, inferiornih, dezorijentisanih, mrtvosanih, bačenih u trnje sa jurećeg voza istorije.
A to ujedno objašnjava i udarničko pojačavanje doza srpstva i druge identitarne bižuterije za unutrašnju upotrebu danas, a naročito koliko sutra.
