Od Vebera do Adenauera: Sve je to kontekst
Ima nekih skrajnutih vesti koje bolje slikaju domete aktuelne vlade nego one udarne, takoreći udarničke, plasirane na prvim stranicama i u udarnim minutima, manje-više udvoričkih medija, koji, naočigled zdravom razumu, dobošare Vučićevu politiku velikih obećanja i prećutkuju nedostatak konkretnih rezultata.
Jedna od tih vesti glasi ovako:
Porodilište u Pasjanu, svečano otvoreno 14. januara 2015, zahvaljujući Vladi Srbije, koja je u projekat uložila 35 miliona dinara, još nije počelo da radi, a kako su najavili u tom zdravstvenom centru, uskoro bi ipak trebalo da primi prve porodilje. Vršilac dužnosti direktora Zdravstvenog centra Gnjilane Zoran Šarac rekao je za agenciju Beta da prve porođaje očekuje čim stigne drugi kontigent opreme.
„Problem nam je bila voda, koja je bila tehnički i bakteriološki neispravna i on je sad rešen. Tokom nedelje očekujemo drugi kontingent opreme, koji je između 5. i 12. maja trebalo da bude u bolnici“, rekao je Šarac.
Direktor je dodao da će bolnica, čim stigne oprema, biti spremna da primi prve porodilje.
Prema njegovim rečima, prethodni period, od otvaranja porodilišta do danas, iskorišćen je za edukaciju zdravstvenog osoblja.
Premijer Srbije Aleksandar Vučić otvorio je porodilište 14. januara. Svečanosti su prisustvovali ministri Bratislav Gašić, Nikola Selaković, Nebojša Stefanović, Zlatibor Lončar i Aleksandar Vulin, kao i direktor Kancelarije za Kosovo i Metohiju Marko Đurić.
Čini mi se nekako da je u ovu skrajnutu vest sa skrajnutog dela skrajnute Srbije stalo sve što nam se dešava. Vođa u pratnji proverenih ministara koji osim lojalnosti nisu pokazali bilo kakve kvalitete da unaprede resore u kojima rade nudi opsenu za puku političku upotrebu. Šta je on sve otvorio i šta je sve obećao, to više niko živ ne može da popiše, ali, avaj, sve to ne radi, slabo radi, ili nikad neće ni da radi.
Broj obmana raste s Vučićevom potrebom da očuva rejting i cela Srbija se pretvorila u veliko Pasjane: oprema nije stigla, voda je neispravna – naravno, sve su to metafore o širokoj slici na seoskom primeru – a vreme koristimo da se edukujemo u privrženosti vođi za koga ja lično verujem da nam želi sve najbolje ama ne zna kako to da uradi.
Pa luta od Vebera do Adenauera (vidi tekst u ovom broju „Vremena“), a da slabo ko sluti u kom kontekstu je to rekao i lakše će mu biti jednog dana da se vadi na sadašnji kontekst nego onomad kad je bio mlad, vrele krvi, zaveden gotovo, i spreman da za jednog našeg pobije sto ljudi druge veroispovesti.
Znam ja vas: Bili ste kod Kesića
Nekako sam se potajno nadao da ću nekom milošću onog Boga koji određuje pravdu u odabiru novinara koji javno mogu nešto da propitaju Aleksandra Vučića ja biti selektovan da zastupam javni interes na nekadašnjoj televiziji Olje Bećković. Jok, brate, to je zapalo boljima kojima je nagrada za angažman to što se s njima sprda i onaj Apostolovski iz „Politike“ koji se ističe u novinarskoj disciplini nadmoći fraze nad argumentom, lepršavošću utoliko većom što je tema ozbiljnija.
Priznajem, gornji redovi izazvani su nekom vrstom povređene sujete i staračkom džangrizavošću. Dogodilo mi se, naime, da me je pre neki dan, mene, decenijsku zvezdu svakog zamislivog političkog proseravanja na svim srpskim i svetskim televizijama, mlad čovek zaustavio i rekao da me zna, gledao me je kod Kesića. Nikako nisam srećan da budem identifikovan kao akter u sprdnjama, makar i dobrim – to ste i u vremenu Brežnjeva mogli da radite u vrlo tiražnom sovjetskom „Krokodilu“.
Ali, čekajte, to je tek početak priče. U ponedeljak mi je stigao poziv i SMS sledećeg sadržaja: „Poštovani, da li ste raspoloženi da večeras u 22 h gostujete u ’Teškoj reči’ na TV Pink-u kod Vučka? Tema su mediji, a gost će biti Saša Mirković iz Zaječara. Emisija ide uživo i mislim da bi bilo dobro da se pojavite…“
Nisam se složio s pozivarom o tome da bi bilo dobro da se pojavim, mada mislim da bi sociološki, kulturološki i svako drugo „ološki“ bilo zanimljivije raspravljati s Mirkovićem o „Eurosongu“, nego biti sekundant u Vučićevom „ja pa ja“ monologu. Tako sam propustio da me ovi mlađi pamte i po „Teškoj reči.“ Ostao mi je, kao poslednja šansa, Milomir Marić i „Parovi“ (ako me se sete) s temom „Deca kurvaluka“, mada se taj program emituje u gotovo svim medijima.
Stefanović–Pančić: Šest prema jedan
S manjkom rezultata na domaćoj sceni Aleksandar Vučić je u ofanzivi na međunarodnoj. Tek se vratio iz Sarajeva i Tirane, a sprema se za Vašington, pa nije nemoguće da uskoro, kao Milošević posle Dejtona, bude proglašen „za garanta mira i stabilnosti na Balkanu“.
Dobro, znamo šta je bilo tri godine posle Dejtona… ali taj posao je onomad temeljno urađen i male su šanse da bi nas neko ponovo bombardovao.
U toj funkciji je i okolnost da se u roku od desetak dana dva puta naglašeno javno sastajao s predstavnicima viđenijih nevladinih organizacija, takozvanim predstavnicima građanskog sektora, a onda i sa Sašom Jankovićem, zaštitnikom građana, oko koga se povela politička debata u kojoj su oni što su razapinjali Jankovića gurali Vučića, sve misleći da mu čine uslugu, u dubok kal nesporazuma sa civilnim sektorom Srbije, ali i predstavnicima međunarodnih institucija.
Vučić je i sa nevladinim organizacijama, ali i sa ombudsmanom, kako je saopšteno, dogovorio česte pa i redovne kontakte. To će, vrlo je mogućno, za izvesno vreme da pacifikuje srpsku političku scenu, jer na njoj niko drugi nije ni ostao.
Opozicija oličena u strankama luta i slabo se snalazi u prostoru i vremenu. Deo se još i udvara Vučiću sve nadajući se da bi u nekoj rekonstrukciji Vlade mogli nešto sitno da ušićare, a drugi, kao „hrabriji“, pominju neke izbore i sami svesni da tako centriraju loptu Vučiću na volej. Oni to rade ritualno, jer im je neko rekao da opozicija mora da traži izbore, a kao da im niko nije rekao da je to ravno definitivnom porazu.
Vučić je dobro osetio da se u takvoj situaciji sedište opozicionog delovanja seli iz partijskih struktura u razne nevladine organizacije i jasno je prepoznao da je Saša Janković, a mislim da ombudsman to nije hteo, gurnut ka nekakvoj liderskoj poziciji u otporu sveopštem vučićizmu.
Stranke greše ako misle da političku budućnost grade na optužbama da je Aleksandar Vučić diktator. To što se on u sve meša nije nikakav dokaz za tu tvrdnju. Potreba za političkom arbitražom posledica je nedostatka, pa i nejasnog institucionalnog okvira države.
Pošto je Vučić okupirao centar, sredinu terena, jasno je da će igra, u fudbalskom žargonu, biti prebačena na krila. Desno, sudeći po anketama, već jača, a levo krilo će tražiti svoju šansu u programu Borka Stefanovića, lika s naslovne strane ovog broja „Vremena“ i lika iz kolumne Teofila Pančića u istom broju „Vremena“. Stefanović vodi sa šest prema jedan u broju strana, a o rezultatu sudite sami.
