Festivali su mesta za pokazivanje proizvoda kulture i stvaralaštva: novih filmova, pozorišnih predstava, postignuća u muzici, umetnosti, izdavaštvu…
Kao sumiranje postignutog tokom jedne ili dve godine, pokazuju se branši, kritici i publici.
Stvaraocima su često razlog i cilj za koji rade, snimaju film, komponuju pesmu ili šta god, a učešće na festivalu je plus u karijeri i njima i njihovom delu.
Publici su festivali zgodni zato što na jednom mestu može da vidi izbor aktuelnih filmova, zato što mogu da i sami budu viđeni na kulturnom događaju, da se u prolazu očešu o poznatog glumca ili glumicu – ukratko, da im bude dobro i lepo.
E pa ove godine u Srbiji toga svega što čini festival gotovo da nema, ali zato na pretek ima nečeg što nigde nema niti je bilo.
Festivali kojih možda nema
Najjasnije će biti o čemu je reč ako ih svrstamo u tri grupe: oni koji se uopšte nisu ili se neće održati, oni koji su ili će biti održani pod strogim rukovodstvom i kontrolom vlasti, i oni koje osniva SNS po svom ukusu i nazoru, za sebe, i da poraste u sopstvenim očima.
Tu je istina, i grupa onih koji su uspeli da ostanu dosledni sebi, kao što su Beldox, Festival evropskog filma na Paliću, Exit, Nišvil, ali je ta grupa zanemarljivo mala.
U februaru se nije desio Fest, u martu Martovski festival (zvaničan razlog za oba ova festivala je promena termina), u julu festival kratkog igranog filma Bašta fest, u avgustu Niški susreti…
Fest će navodno biti održan do kraja godine, i to sa najmanjim budžetom ikada, Martovskom je obećano da će biti na jesen, „Sedam veličanstvenih“, koji su uvek održavani u septembru, očekuju da će biti na jesen.
Bitef je najavio da ga neće biti u septembru kao uvek nego krajem novembra, ne bi li dobio još malo vremena za oporavak od pokušaja da uopšte ne bude održan, a svi oni zavise od sednice Skupštine Grada zakazane za 19. septembar kad će im biti izrečena presuda.
Upropašćeni festivali
U drugoj grupi su: upravo održani Festival filmskog scenarija u Vrnjačkoj banji, Zaječarska gitarijada koja počinje ovog četvrtka, Zemun fest, „Dani piva“ u Zrenjaninu, i ostali koji su svoj program očistili od onih koji bi možda sa bine mogli da viknu „pumpaj“.
Međutim, i pored sve predostrožnosti, desilo se da je publika pošteno izviždala Željka Mitrovića čim je stupio na binu i time pokazala šta misli o festivalu na kome je šest od devet filmova bilo iz njegove produkcije.
Festivali iz treće grupe, koje osniva SNS da bi porasla u sopstvenim očima, prerasli su u festivale bez učesnika i bez publike, nešto što nigde ne postoji niti je postojalo, ni u jednoj jedinoj zemlji na celom ovom svetu – osim u Srbiji. A to je nešto čime se ova vlast diči.
Ovu pojavu dovoljno je opisati na samo jednom primeru, na „Susretima na Tvrđavi“, koji su u toku.
Izumela ih je Niška vlast. Navodno, trebalo je utrošiti ranije opredeljena sredstva za „Filmske susrete“ koje je ranije otkazalo Udruženje filmskih glumaca zbog trenutne političke i društvene situacije.
To bi moglo da se proguta da ne postoji Ekspo koji je, kako se priča a niko nije demantovao, već progutao novac za projekte u kulturi prestonice i diljem države.
Ali, da se ne lažemo: Skupštini Niša nije prijalo ovakvo ponašanje glumaca, pa im je poručila da može da napravi festival i bez njih. Da naprednjacima u Nišu zapravo ne treba niko ko nije lojalan.
U publici niko
I, tako je i bilo. Napravljen je program od starih filmova, tobož omaž „Filmskim susretima“, jedne monodrame i koncerta, pa je u subotu priređeno svečano otvaranje.
Ispostavilo se da na otvaranje nije došao skoro niko. Da je u onolikoj Niškoj Tvrđavi, od 3.000 mesta, popunjeno jedva desetak. I da je tako bilo i narednih večeri.
Naši dobri, popularni i poznati filmovi vrte se za gledalište praznih stolica. Iako je ulaz bio besplatan. Ko ne veruje, neka pogleda snimke po društvenim mrežama.
Ponižavajuće po te prikazane i po filmove uopšte, po Tvrđavu, po sve.
Pretužno, što bi rekli klinci.
Kao da je sve u redu
„Susreti na Tvrđavi“ će biti završeni u petak, po planu i kao da je sve u redu. Zato što za vlasti SNS u Nišu i jeste sve u redu, ostvarili su rečeno, festival su održali, a sve ostalo su nevažne sitnice.
Pa i to da je omaž „Filmskim susretima“, glumačkom prazniku, održan bez glumaca i publike. I da su pare potrošene da filmove gledaju prazne stolice.
Za sredu (3. septembar) vlast je najavila istorijsko otvaranje prvog Nacionalnog festivala filma i televizije na Zlatiboru. Koji će biti veći i bolji od onog koji ima Hrvatska u Puli već 72 godine. Zato što će ovaj biti u Srbiji koja, zna se, ima sve veće i bolje od drugih.
Neće joj (vlasti) biti važno što taj festival bojkotuje sedam esnafskih udruženja, dakle celokupna ovdašnja filmska industrija. I što će crvenim tepihom proći samo neki koji su poznatiji po stranačkim dostignućima nego po umetničkim.
Ponižavajuće. Po nacionalni film, po umetnike, po sve.
