Možda ću povrediti nečije romantične snove, ali moram da kažem da Predraga Bećirića, čoveka koji je stavio pod svoju kontrolu sistem za SMS glasanje Državne lutrije Srbije i onda uzimao nagrade više kapom nego šakom, ne smatram nikakvim junakom ili Robinom Hudom. I ne samo njega, već junaštvom ne smatram nijedan vid huliganskog ponašanja na internetu, kao što je obaranje tuđih sajtova, bez obzira na to koliko se ne slažem sa sadržajem koji se na nekom sajtu nalazi.
Divljenje takvima zapravo je odraz naše primitivnosti, fasciniranosti računarom kao „sokoćalom“ kome je neki Srbin eto „dohakao“ (interesantan turcizam). Zadivljeni se tu ne zaustavljaju, već uspaljeno tvrde da takve delije ne treba hapsiti već ih odmah zapošljavati kao vrhunske informatičke stručnjake. Što je, naravno, vrhunska glupost.
Napraviti neki softver znatno je teže i zahteva mnogo više vremena nego pronalaženje rupe u njemu. Onaj koji ruši ne mora da ima veliko programersko znanje, ali mu ne manjka inteligencije. Što je svojstvo dobrog šibicara; ni među njima nema mnogo glupaka. Ali malo je šibicara koje je neko sa ulice odveo u banku i postavio za menadžera, ako je takvih slučajeva uopšte bilo. Uspeh u rušenju nije preporuka za gradnju, inače bi Al Kaida bila najozbiljniji kandidat na tenderu za obnovu Svetskog trgovinskog centra.
Onaj ko zna da programira lako će danas da nađe posao, i to legalan i dobro plaćen. Oni bolji mogu i da se obogate čak i do neslućenih razmera. Dobri programeri hakovanjem nazivaju premošćavanje koda, pronalaženjem kraćeg puta da se izvrši neka procedura nego što je to uobičajeno. Iz toga su proistekle neke od najboljih stvari koje danas imamo, recimo elektronska pošta.
Mit je da one koji upadaju u vladine kompjuterske sisteme službe regrutuju da rade za državu. Ko se malo razume u tu oblast zna da službe uzimaju kvalitetan kadar u koji mogu imati bezgranično poverenje s obzirom na zadatke koje im poveravaju. I u opisu posla im može biti informatička špijunaža. Ali, problem sa onima koji su se u to upustili na svoju ruku uglavnom je tanka savest i takvi obično završavaju u zatvoru, stvarnom ili uslovnom. Jer su za „službu“ neupotrebljivi. Baš kao što nijedan obijač sefova neće umesto zatvora dobiti posao u policiji, policija svoje kadrove radije regrutuje među talentovanim i poštenim bravarima.
Svaki pošten haker, bilo da je radoznao ili nečim uvređen, a koji se upusti u provaljivanje nekog sistema, prijaviće svoj uspeh čim oceni da je svoju nameru ostvario. U slučaju pomenutog intrudera u sistem lutrije bilo bi dovoljno da je nekoliko dana zaredom lično dolazio po automobil ili da ih je desetak naređao na parkingu pa onda pozvao novinare da im ukaže na slabost sistema preko kojeg se igraju građani Srbije koji nisu izgubili nadu da ih nekakva sreća prati. Sve drugo je običan lopovluk, taman i kada je, umesto pajserom, obavljen uz pomoć vižual bejzika.
Ono što posebno brine u ovoj priči jeste navodna zadivljenost policijskih inspektora „genijalnošću“ pljačkaša. Dokle god bude tako, deca u Srbiji radije će učiti trikove nego školu. Gde im ionako prepričavaju viceve o domišljatim zemljacima koji su nadmudrili svet, pa od te pameti zato živimo bolje od drugih.
