Negde sam, ma gde bih drugde nego u starofrajlinskom naci glasilu, a u magnovenju, jer ne kupujem ja to i ne čitam ni na internetu, pročitao biblijski vapaj Simović Ljubomira: „Veliki je gnev u narodu!“ Uze mi reč iz usta! Promašio je doduše za jedan slog deseterac koji bi još bolje legao uz ovo istorijsko upozorenje upućeno kome drugom nego li našim velikodostojnicima na čije bi se glave gnev narodni jednog lepo dana mogao sručiti. U narodu puno gneva ima, gneva puno u narodu ima, u narodu gneva puno ima, gneva ljuta i nevolje ljute, to je pesnik-akademik hteo da kaže, ali sam ga i u devetercu razumeo.
Toliko sam puta pisao da SANU nije potrebna, meni lično bez sumnje nije ona ni od kakve koristi, a sad, evo, iz srca Knez Mihailove stižu reči istinite. Da! Ja sam gnevan, iako je to smrtni greh, umetnost građanina Simovića nije mi uopšte potrebna, a čak i kad bih je visoko štovao, kao što štujem Rilkeovu poeziju, ne bih bio dužan da je celog svog života finansijski potpomažem. Da sam savremenik i sugrađanin Rajnera Marije Rilkea, kupio bih možda koju knjigu, ili bih u biblioteci naučio naizust pesmu „Orfej. Euridika. Hermes.“ i vsjo!
Podelio bih koricu kruha sa Nazimom Hikmetom (upravo sam premašio njegov životni vek), pomogao bih klet. Turčinu da sam ga kojim slučajem poznavao, jer znam zašto je sirotovao i zašto je umro u Moskvi, a našim pesnicima i naučnicima ukinuo bih državnu apanažu i prepustio bih ih samofinansiranju. Talentovan si?! Odlično! Drama „Čudo u Šarganu“ opet se igra, kritika, pozorišni radnici i publika cene je očito više nego jedan novinar, odlično, stanovništvo obožava „Hasanaginicu“, još odličnije, neka kupuje knjigu, neka autor i njegovi izdavači dobrano zarade, nemam ništa protiv. Imam protiv da država toliko tetoši tzv. elitu. Hoćeš da pišeš poeziju? Piši i radi kao ložač, dok ne budeš zapažen i pozvan da predaješ na jako lepom univerzitetu i dok te ne predlože za Nobelovu nagradu! Tako ja mnim, a gnev mi samo smeta da se još razložnije i efektnije blagoizrazim.
&
Pravnu prethodnicu ove države, FNRJ, zanevoleo sam još kao ml. maloletnik, iako sam pod školskom prisilom krivokletnički izjavio da je volim iber ales. Najveća laž koju sam video svojim očima, a koju i dan-danas znadem napamet, jeste pesma „Mene tata pita/Voliš li ti Tita/A ja tati velim/Da najviše želim/Da drug Tito dođe/I kroz školu prođe/Da vidi sve đake/A najpre prvake“, sve je u toj ulizičkoj besmislici bila laž, moj baba me nikad ne bi to pitao, ako kojim slučajem i pitao znao bih da se švota, moj odgovor se niukoliko ne bi podudario sa onim što je stajalo na početku čitanke, ali ko je smeo reći: „Moja je najveća želja da imam fudbal, kožni, broj dva, da mi u Debeljači kupe brisu sa drškom od kosti i baterlampu, a kad mi se još malo razviju mišići i kičma, da mi moji kupe harmoniku.“
Koreni moje antidržavne nastrojenosti potiču iz sitnosopstveničkog poriva, moja sestra i ja želeli smo kujnu stvari, tako se to zvalo, kakvu smo videli kod naših kumova, ganc nov kredenac, astal i hoklice, sve glatko i u boji sladoleda (vanila i pistaš, od potonjeg me je delilo dobrih dvadeset godina, sad mislim da je površina bila te boje), lobirali smo da i mi kupimo takvu kujnu, ne možemo, oni su to kupili na kredit, kuma Mila radi u zadrugu, pa i vi radite, kazali smo uglas, radimo, al ne primamo platu, pa šta, imamo žita, kukuruza, repe, repinog lišća, rezanaca, imamo krave, konje, imamo živinu, to mogu da nam uzmu ako ne plaćamo rate za kredit, kao što bi nas fendovali da ne plaćamo porez… Ne, nema kredita za paore, tako je kako je, sad nam bar Udba ne čupa brkove i ne otima sve što ovršemo, avaj, nije mi bilo dosta da mi ne čupaju nausnice, hteo sam da budem ravnopravan sa poslenicima zemljoradničke zadruge zvane po besmrtnom sovjetskom uzoru Zemproz, učitelji su takođe mogli da dignu kredit, hteo sam da budemo ravnopravni i sa crkvom o kojoj mi je otac rekao da ima trideset lanaca zemlje oslobođene poreza. Svako je domaćinstvo plaćalo parohijal obračunat prema tome koliko ima zemlje, mi smo imali trinaest ili četrnaest lanaca, ali to što si plaćao parohijal nije značilo da će te popa krstiti ili sahraniti besplatno, ne, dolazak na ovaj svet kao god i odlazak bili su luksuz koji je posebno naplaćivan.
Državu sam zanevoleo i zato što je kroz školsko gradivo istrajno poručivala koliko sam slab, sebičan i nedostojan predaka: hajducima dušmani čupaju nokte, a ovi ne odaju nijednog saborca niti jataka, usled čega Turci pristupaju lomljenu kostiju podlaktice, potkolenice, Miloš će rasporiti Murata iako zna da neće se to sultanovim telohraniteljima ne znam kako dopasti te da će pribeći oni revanšizmu, kosovski junaci nisu ni očekivali pobedu, nego su saborno i sa nekom bolesnom vedrinom krenuli u izvesnu pogibiju, tja, nisam želeo nikoga da proburazim kroz neku škrgu na njegovom oklopu, a nisam goreo od želje ni da meni neko odrubi glavu pošto mi je jednim udarcem topuza prethodno izbio i moju dimiskiju i moj štit sa starim porodičnim grbom Krstinih. (nastaviće se)
