Nedavno je u Srbiji završen popis stanovništva. Rutinska stvar, uprkos standardnim otporima i teorijama zavere sve je proteklo bez većih problema. Jedne subote uveče zaigrala je mečka i pred našim vratima, došao simpatičan momak sa laptopom i sve je bilo gotovo za petnaestak minuta. Lako smo prešli preko škakljivih pitanja veroispovesti, nacionalnosti, nužnika i fasade našeg stana. Zapelo je oko životnog puta, kako mog tako i moje supruge.
Rođen sam u Prištini, koju popis još uvek smatra Srbijom, zatim sam 15 godina živeo u Banjaluci, a to se zvanično smatra boravkom u inostranstvu. Isto je sa suprugom, koja je rođena u Dalmaciji, sada zvanično u inostranstvu, a oboje se ponovo vodimo kao domaći otkako studirasmo, krajem osamdesetih. Iako sam sve vreme imao pasoš SFRJ, jugoslovensko državljanstvo, ispade da sam bio unutrašnji emigrant, a da toga nisam bio ni svestan. Da podsetim, Srbija je i formalno nasledila SFRJ pa plaća kredite i priznaje međunarodne sporazume iz tog vremena. Beše neprijatno i popisivaču, ali ponuđene opcije u odgovorima su takve, bivše republike SFRJ su retroaktivno, danas – inostranstvo. Dakle, Srbija je ovim popisom, po onoj staroj floskuli, udarila i poslednji ekser na kovčeg SFRJ koju su ostali već sahranili, neki živu, neki polumrtvu.
Da se razumemo, ovde se ne radi o bilo kakvom žalu niti jugonostalgiji, već o čudnoj potrebi da se uradi svojevrsna revizija naše lične istorije. Pomislio sam da neko danas ima potrebu da me upozori da sam bio naivna budala koja nije bila svesna da je bila u inostranstvu, kao hiljade građana te zemlje koji su poslom, rodbinskim vezama, državnom službom bili seljeni od Vardara do Triglava. Bila nekad jedna zemlja, dobro se sećam, jer je danas (dok pišem ovaj tekst) 29. novembar, njen praznik.
Postoji još jedna neprijatna asocijacija, jer će možda na sledećem popisu i mesto mog rođenja biti neko inostranstvo, za sada je još Srbija, a mene ne smatraju interno raseljenim licem, eufemizmom za izbeglice sa Kosova. Još postoji ta opcija u ponuđenim odgovorima. Ponavljam, potpuno sam orijentisan u vremenu i prostoru, naše porodice su se i te kako brutalno suočile sa činjenicom da mesta gde smo živeli danas nisu ista zemlja. Međutim, pitam se da li danas treba da napravim ličnu reviziju svojih sećanja, emocija, reviziju lične istorije, kojom bih onda sebi objasnio gde sam to živeo ovih svojih pola veka. Nažalost, iz ovako nakaradnih kategorija biće statistički obrađene informacije i dobićemo čudne rezultate o kretanju stanovništva. Ispade da smo se mi porodično vratili u Srbiju, tako da umesto smanjenja, Srbija ima porast broja stanovnika. Taj simpatični momak sa laptopom je, potpuno bez namere, još jednom ubio SFRJ ili sećanje na nju.
Osim što je bivši državni praznik, 29. novembar je i rođendan Duška Radovića, ali i dan posle utakmice sa Kamerunom na Svetskom prvenstvu u Kataru. Naša reprezentacija je od statusa heroja koji kreću u bitku sa orlom na ramenu doživela prve kritike. Nema ništa loše u navijanju i loženju na fudbal, to je i smisao fudbalske strasti, s tim nemam problem. U emisijama RTS-a se nacija pripremala za finale, malo nam je bio bod protiv Brazila, sve dok nisu počele utakmice. Na našu žalost, fudbal je igra u kojoj se na kraju ipak pokaže pravo stanje stvari i rezultati pokažu stvarnu meru našeg kvaliteta. Nije sjajno, a o razlozima možemo da raspravljamo.
Međutim, kada se pojavio nagoveštaj kritike, u emisiji “Biser pustinje” jedan od sagovornika je dobio poruku da se neće pojaviti u večernjem izdanju iste emisije u kojoj je angažovan tokom prvenstva. Kao što rekoh, nemam problem sa loženjem, niti sa prihvatanjem poraza, već sa retorikom koja zvuči kao prepisana iz sfere politike. Mi smo lideri u regionu, ekonomski tigar na Balkanu, sa najvećim rastom, najviše vakcina, sa rezervama hrane i energenata za dve zime teške kao ona 1944. Sve dok se ne pokaže da će struja da poskupi, da nema mleka, i da više nema ni nafte ni gasa iz Rusije. Sve je divno dok nam Brazilci ne daju dva komada, a Kamerun tri. Tako je bilo i na prethodnim prvenstvima gde nismo uspeli da prođemo grupnu fazu, znači nije nam prvi put da se bolno suočimo sa činjenicom da ipak nismo tako dobri, ili tačnije, da naši protivnici nisu za potcenjivanje.
Na kraju, danas je ipak najvažniji praznik stogodišnjica rođenja Duška Radovića. Objavljena je monografija o njemu, citirali su ga bezbroj puta, nekad tačno, češće pogrešno, a ponekad i sa totalno izmišljenim replikama. Ako je za utehu, to se desilo i sa Gandijem, Andrićem, Selimovićem i ostalim velikanima, to mu dođe kao pokazatelj da vas posthumno smatraju pametnim čovekom pa ti budale meću reči u usta. Za života su mu neki mali ljudi, ali ne iz radija već iz kojekakvih komiteta, krojili kapu i štitili slušaoce od njegovih poruka koje je narod mogao pogrešno da protumači. On se, ipak, nije palio i gasio na dugme.
Pomislio sam kako je Duško Radović u toj državi koje više nema ni u uspomenama bio prvi kopirajter, jer sebe nije voleo da smatra piscem već zanatlijom. Radio je, današnjim jezikom rečeno, multimedijski, na radiju, televiziji, u novinama, pisao je reklame i tekstove za pop pesme. Duško Radović bi danas sa kratkim porukama, što je bila njegova omiljena forma, verovatno bio uticajan tviteraš. Samo da podsetim, on je bio influenser pre više od 40 godina, a niko se ne seća tih patuljaka iz stranke koji su ga mrzeli. Sećanje na njega, baš kao i na državu sa kojom je delio datum rođendana, ostaće izgleda samo u “Trezoru” na televiziji. Ono što je ostalo jesu knjige, filmovi, umetnička dela i antifašizam kojeg se ponekad stidimo jer podseća na bratstvo i jedinstvo jugoslovenskih naroda. Postoji doduše i televizija Tanjug, ali je to danas potpuno drugačija priča. Kako su to rekli KUD Idijoti iz Pule, danas takođe pokojni bend: “ma šta mi uradili, ma šta mi govorili, ja sjećam se!”
