Pokušao sam da izbegnem celu ovu gužvu, ali izgleda da se neće moći… Elem, strela ustremljena k nebu, pa zaustavljena, silom prekinuta, pa nastavljena, zakrpljena, štagod… Sve u svemu, spomenik Zoranu Đinđiću, multimedijalna stvar, instalacija u prostoru, delo Mrđana Bajića i Biljane Srbljanović. Postoji li neko da nema mišljenje, da nije već napabirčio stav o ovome spomeniku, iako ga niko još nije ni video u ambijentu u kojem bi trebalo da se nađe? Nema? Tako sam i mislio. Ili ipak ima? Evo, ja ću da volontiram: nemam mišljenje o tom radu, zaista. Niti se baš nešto trudim da ga steknem. Iskreno, par puta sam zavirio usebe pokušavajući da odgonetnem šta to ja o ovome mislim, ali rezultat je vazda bio porazan: ništa, jebote, nitchevo, folder empty. Zašto? Hmmm… Ravnodušnost, zasićenost, umor; mislim da se tako zovu moji simptomi. Hajde da pokušamo da izbunarimo odakle oni izviru, možda neće biti neinteresantno.
Među nama, ponekad mi se učini da je jedini način da se zdravo jezgro dela Zorana Đinđića kao političkog mislioca i kao političkog praktičara nekako sačuva i neoštećeno pronese kroz ova turobna vremena taj da ga se što manje spominje, da ga se ne haba. Ne da ga se zaboravi, naravno, nego da se ne pristane na uznapredovalu burazerizaciju ubijenog premijera, s kojim je danas svaka šuša na „i onda sam ja Zoranu rekao to i to“, uključujući i one koji su uvek bili na drugoj strani od svega što je bio. Zapravo, pogotovo njih. Ali, nije ni to najgore. Najgori je razlog zašto je tome tako: činjenica da je već solidno uznapredovao proces pamćenja kroz zaboravljanje, očuvanja kroz poništavanje. Šta je to? To je ono kada Đinđića „kanonizujete“ tako što izbacite Đinđića iz uspomene na njega samog. Jer je živi Đinđić mrtvom Đinđiću, zapravo onima koji parazitiraju na njemu, suvišan teret.
Ukratko, mrtvi Đinđić je postao malograđansko opšte mesto, comfort zone, simbol oko kojeg ćemo se svi (tobože) lako i rado složiti – evo, čak su mu i razni domaći fašisti u ostavci uz škrgut zuba oprostili što su ga tukli. Ah, dobri, dragi Zoran, hteo je dobro, imao je viziju, ali nije imao sreće… I, šta je ishod ovog kičastog procesa zoranizacije Đinđića? Takav kakvim je napravljen: ispran od svega važnog, sterilizovan, suštinski depolitizovan, on više nikome nije opasan i ujedno nikome nije potreban, ali zato mnogo kome može da posluži za neku vrstu samolegitim(iz)acije. Nije on kriv zbog toga, a nisu, naravno, krivi ni Mrđan Bajić ili Biljana Srbljanović. Ali nema vajde od žmurenja pred tom činjenicom. To što je naizgled postao tako „opšteprihvatljiv“, što gotovo niko sa bilo koje strane, a pogotovo one koja predstavlja vladajuću srpsku paradigmu, ne sme ni da zucne „protiv“ njega i njegove političke, ideološke, svetonazorne zaostavštine, ne pokazuje suštinsku promenu kroz koju smo i su prošli (jer nismo i nisu, osim ako ne živite u nekom paralelnom univerzumu u kojem jesu), nego samo to da je klika na vlasti, ne tako davno naćefleisana od sreće što je Đinđić mrtav, našla načina da i njega upotrebi u svoje prizemne i bedne svrhe. Naravno, tako što će ga prethodno očistiti od svega što je uopšte važno, ostavljajući samo ono dovoljno apstraktno da im ne može škoditi. Tako je mrtvi Đinđić iznova ubijen: tako što je komodifikovan, džentrifikovan, pacifikovan, napravljen na univerzalno upotrebljivo Ništa, kao da je neki malo elokventniji Vesić.
Pa zar ti, Pančiću, ne želiš Srbiju u kojoj će „pobediti Đinđićeva vizija“ (još jedna ogavna frazetina na koju vadim kolt 45 GAP)? Zar posthumno uvođenje Đinđića u mainstream, u nacionalni Panteon čak, nije satisfakcija i za tebe? Bila bi – da je to stvarno tako. Ali nije, i svi to odlično znamo. Danas je Srbija dalje od svega za šta se Đinđić celim svojim habitusom zalagao nego što je bila bilo kada nakon devedesetih. Sutra će, doduše, biti još dalje, a o prekosutra da i ne govorimo. Dokazi? Moglo bi se o tome nadugačko, ali imam prostora tek za jednu, ključnu stvar: u celokupnom Đinđićevom opusu, filozofskom, esejističkom i političarskom, nećete naći ama baš nijedno mesto iz kojeg biste zaključili kako zemlja iznutra neslobodna, uzurpiranih i obesmišljenih institucija, „mejn stejdža“ ispražnjenog od svakog javnog sadržaja osim od mahnitih tripova jednog čoveka (i to dubioznih performansi i problematične sabranosti), može biti zemlja koja se nalazi na dobrom putu. I koja ima osnova da podiže Đinđiću spomenik, u bilo kojem svojstvu osim puko „humanitarnog“: kao žrtvi atentatorovog metka. A ako je to dovoljno, hajde onda da dignemo i spomenik, šta znam, Francu Ferdinandu (usput bismo nasekirali okasnele „mladobosanske“ pozere, a to je već vajdica)? Ali, to dakako nije dovoljno, a pogotovo ne kada je reč o državniku i filozofu. Da bi Srbija podigla spomenik Đinđiću a da to ne bi bilo nebulozno ako ne i uvredljivo, to ne bi morala da bude nekakva „đinđićevska“ Srbija, šta god to bilo, ali ne bi smela da bude baš ni – antiđinđićevska. Ona u kojoj ja ustajem svakog jutra (naravno, mnogo sati kasnije od Gospodara!) upravo je takva. Znaju li to autori ovog spomenika, i ljudi koji su izabrali njihov rad? Znaju, ali su iz nekog razloga ravnodušni prema tome. Ne zameram ja njima ništa, da se razumemo: kanda su i oni smoreni i rezignirani kao ja, koji ne mogu da se nateram da prestanem da budem unapred ravnodušan prema njihovom dostignuću. Pa dobro, neka ga lepo odnesu tamo u taj park, ko zna zašto je to dobro.
