Smokvin i drugi listovi – Preti li Srbima sindrom „silovanog naroda“

Srpska politička, delatna elita živeće sa idejom da ih ona famozna ustavna preambula obavezuje da se u Prištini osećaju kao kod kuće, samo što neće smeti tamo da odu. I zadovoljni bi bili rešenjem koje na papiru ne zadire u teritorijalnu državnu celovitost

Završnica u cajtnotu: Mera odricanja od Kosova i Evrope

Politika u kojoj se ne vodi računa o vremenu nalik je partiji šaha u kojoj jedan od igrača traži put da spase partiju, ali mu pada zastavica na šahovskom satu. Mogao se predvideti cajtnot u kome se nalaze srpski političari, srpska politika i svi mi zajedno s njima i, ako u nečemu treba tražiti krivicu onih koji u poslednjih šest godina vode zemlju, onda je to taj previd u vremenskoj proceni odigravanja adekvatnih poteza.

Sada se, kao društvo, nalazimo u situaciji da vučemo iznuđene poteze, a nova vlada, ukoliko bude uopšte sastavljena, moraće jednovremeno da rešava pitanje Kosova, evroatlantskih integracija i očuvanja krhkog socijalnog mira nastalog na kakvom-takvom poboljšanju standarda ljudi, ili, barem, probuđene vere običnog sveta da mu može biti bolje.

Nije, međutim, problem u tome što se nagomilao posao oko te tri ključne strateške tačke srpske politike, nego što su mogućna rešenja protivrečna, gotovo da se isključuju.

Ne verujem, niti iko trezven veruje, da su Rusi oduševljeni našim zaklinjanjem u Evropsku uniju i Partnerstvo za mir, kao predvorje ka ulasku u NATO. Taj put je postao glavni tok srpske političke misli i prakse, a sada se od ruske politike, po pitanju Kosova, očekuje da nas brani od onih u koje se zaklinjemo. Rusija Evropsku uniju doživljava kao takmaca u globalnoj raspodeli ekonomske i političke moći. U tim poslovima mi smo sitna riba, ma šta mislili o sebi. Rusiji, na kraju, može biti svejedno hoćemo li mi biti veći Evropljani od onih koji su već Evropljani, jer se ta strateška bitka oko moći i uticaja vodi mimo nas, ali je teško da će s nama podeliti oduševljenje ako budemo primljeni u evropski tabor.

Verujem da je nekom od odgovornih, povodom Kosova, padala na um i rezolucija koja bi obnovila ideju strateškog saveza sa Rusijom i Belorusijom, kojom bi se proklamovalo odstupanje od „zapadnog puta“, večnog pravca srpske potrage za Zlatnim runom, sve u nadi da bi učinili jačom i efikasnijom rusku odbranu našeg prava na Kosovo. Siguran sam i da ima onih koji su baš tako protumačili upozorenje Kremlja da Rusija ne može da uradi više nego što srpska vlada može da učini po pitanju položaja Srbije i Kosova u njoj. A, eto, niko se u javnom životu, barem niko od meritornih kreatora svekolike srpske politike, nije javio s tom idejom – odreći se Evrope radi Kosova.

Tekuća politička traka: Albin Kurti kao zajednički neprijatelj

Jer, ispostavilo bi se, verovatno, da ni ta karta ne bi bila dovoljna za preokret u partiji. Srpski političari, pa i oni koji najtvrdokornije zastupaju odbranu teritorijalne celovitosti države, dobro znaju da je faktičko stanje metastaziralo i ne gaje ambicije da se stvar može vratiti u pređašnje stanje, sve da Lukašenka izaberemo za premijera. Otuda se ne odriču evropskog puta u nadi da će Rusija braniti principe međunarodnog prava zbog svojih a ne naših interesa. Cinik bi rekao da je to razlog što ne postavljamo ambasadora u Moskvi, o čemu, inače, pišemo u ovom broju „Vremena“.

Srpska politička, delatna elita živeće s idejom da ih ona famozna ustavna preambula obavezuje da se u Prištini osećaju kao kod kuće, samo što neće smeti tamo da odu. I zadovoljni bi bili rešenjem koje na papiru ne zadire u teritorijalnu državnu celovitost. Toliko bi bili zadovoljni da bi u svim drugim pitanjima bili spremni da naprave ustupke, bez obzira na njihovu realnu cenu, samo da bi se onaj nesretni Albin Kurti imao smatrati državnim neprijateljem Broj 1, kako vlade u Prištini tako i vlade u Beogradu.

Tako se cela bitka, da se ne zavaravamo, vodi oko smokvinog lista kojim treba pokriti golotinju. Ne bih potcenio taj cilj. Njegovo ostvarenje očuvalo bi narodno samopoštovanje i uz dobro marketinško pakovanje očuvalo bi poštovanje naroda prema onima koje je izabrao da upravljaju zemljom. A oni, ovih dana, kao na tekućoj traci primaju evropske političare visokog i srednjeg ranga koji nam obećavaju, prevedeno na normalan jezik, da hapšenje Mladića nije više uslov za nastavak pregovora o Sporazumu o stabilizaciji i pridruživanju.

Šta bi nam nudili da smo Mladića na vreme priveli pravdi po optužnici za zločin u Srebrenici?

Slučaj Ratka Mladića: Nestao je kad nam je najpotrebniji

Ali, mi bismo morali biti zahvalni i na ovom „nešto za puno“ i ne sumnjam da bi isti ovi koji su šest godina okretali glavu kad naiđe Đeneral sad bili spremni da ga isporuče.

Ironija – nestao je kad nam je najpotrebniji.

Naši, primetili ste, imaju kiseo osmeh kad gutaju te evropske šargarepe, ali znaju da od ljutnje prema toj sasvim prozirnoj politici neke koristi nikako ne može da bude a šteta je vidljiva i političkim amaterima. Onaj krhki socijalni mir, pomenut u prvom delu ovog teksta, obezbeđuje se delom evropskim parama a još više evropskom perspektivom Srbije koja privlači kakve-takve investicije i ne tera domaći krupan kapital van zemlje. Ako te perspektive budu pomračene, to će biti podloga za socijalni bunt koji bi možda i počeo, a sigurno bi se završio kao nacionalni fanatizam kako uvek biva, čak i kad ima manje razloga za to nego što ih ima u Srbiji. Ne radi se, dakle, o izdaji, kako se sve češće tvrdi kad se neko usudi da pitanje Kosova racionalizuje, već o preživljavanju jednog naroda koji je, dobrim delom i krivicom svojih političara, došao u situaciju da bude žrtva poteza koji se vuku u iznudici. Idealnog rešenja neće biti, jer su se sva pitanja odjednom otvorila i samo nam još fali da nas 26. februara proglase za državu koja je kriva za genocid, pa da se nebo otvori a da sindrom „silovanog naroda“, nezavisno od emotivnog preterivanja Slobodana Antonića, u „Politici“ od utorka, postane glavna nova srpska politička misao.