Nije loše proučavati statističke podatke ako to činite upotrebljavajući mozak: ne, dakle, tako da vas statistika impresionira, nego da vas poduči – onoliko koliko ona može – o naravi sveta u kojem živite. Šta nam, recimo, u tom kontekstu govori činjenica da je u petnaest najvećih gradova Republike Srbije na vlasti Aleksandar Vučić, naravno pod različitim pseudonimima (Goran Vesić, Miloš Vučević etc.)? Tek kada dođemo do grada šesnaestog po veličini, zvanog Šabac, imamo „preskok“: tamo je Aleksandar Vučić u opoziciji. Ali, i to je usamljena anomalija, jer su ispod Šapca na listi opet redom „vučićevi“ gradovi, do dvadesetog mesta, do tridesetog mesta… I tako sve dok ne naiđete na simpatični Paraćin, negde u okeanskim dubinama liste. Zapravo, od dvestotinak gradova i opština u Srbiji, na prste jedne ruke mogu se nabrojati tzv. lokalne samouprave u kojima SNS nije na vlasti.
Neću vas pitati da li vam je ta činjenica draga ili nije, jer to može i da ne bude relevantno; umesto toga, treba postaviti ovakvo pitanje: da li je to normalno? Možda i jeste, ali ne izvan Severne Koreje. Poređenja i kontekstualizacije radi, hajde da pogledamo kako stoje stvari u susednoj i sestrinskoj zemlji Hrvatskoj, s kojom se Srbija ionako tradicionalno rado upoređuje (mada sad već sa sve manje osnova, strukturno tragično zaostajući po znatnoj većini parametara). U glavnom i najvećem gradu Zagrebu HDZ sudeluje u vlasti, ali kao manjinski partner. U drugom gradu, Splitu, HDZ je jedva sklopio i jedva održava vladajuću koaliciju, i posle dugog niza godina jedva „fasovao“ gradonačelnika iz svojih redova. U trećem gradu, Rijeci, HDZ je u dubokoj opoziciji, i to „oduvek“ (otkad postoji, dakle) i bez većih izgleda da se to ikada promeni. U još nekim od ključnih hrvatskih gradova iz Top 10 i Top 20 liste HDZ je u opoziciji, i to hronično (Pula, Šibenik, Osijek, Varaždin, Čakovec etc.) ili dugi niz godina nema gradonačelnike. Postoje čitave regije, nimalo beznačajne (Istra, Kvarner, Međumurje, još neki delovi severozapadne Hrvatske) gde HDZ ne može ni da primiriše vlasti na bilo kojem nivou.
Šta nam ovo govori o Hrvatskoj? Ništa posebno, zemlja k’o zemlja, ima višestranački sistem, pa ga i upražnjava, u skladu s vlastitim mogućnostima. Pravo pitanje je, dakle: šta nam sve ovo govori o („Vučićevoj“) Srbiji? Možda, recimo, to da je ovde umrla politika (što nije daleko od stanja kliničke smrti i samog društva), a što se baš na lokalnom nivou neretko najbolje vidi. Mape rasporeda lokalnih i regionalnih vlasti su, naime, „svugde u demokratskom svetu“ slika i prilika ponekad i granično mahnitog šarenila, gde pas i mačka ne samo da su u koaliciji, nego pas mjauče, a mačka laje; koju nam dijagnozu postavlja činjenica ovdašnje zaprepašćujuće jednoobraznosti, od Vranja do Subotice?
Notorna je sada već stvar među jezičavijim protivnicima ovog režima da ga se upoređuje sa Orbanovim u Mađarskoj ili Erdoganovim u Turskoj (a vaš samozatajni kolumnista se neće mnogo razmetati time što je ove paralele kanda povukao prvi, i to preventivno, pre nego što je SNS uopšte došao na vlast; dakako, zalud i uzalud), ali ne mislite li da je i to već nekako prevaziđeno? Na našu štetu, dakako. Jer ne treba zaboraviti da u Turskoj opozicija vlada u tri ključna i najveća grada (Istanbul, Ankara, Izmir) i u mnogim drugim, dočim u Mađarskoj opozicija drži Budimpeštu. Ehej, Budimpeštu! Verešmarti citadelu i Sečenji most… Da antiorbanovski front umesto gizdave kiralyi Pešte drži šesnaesti grad u Mađarskoj, teško da biste vi za to znali, kao što, uostalom, nemate pojma ni koji je to uopšte šesnaesti grad u Mađarskoj. Kapošvar, ako vas neko pita. Eno ga tamo od Pečuha naviše, prema Balatonu.
Okej, Pančiću, ali šta ćemo mi sad s tim nesrećnim šesnaestoplasiranim Šapcem, u svetlu izbora i bojkota i svih tih divota jedne zemlje na dubokoj stranputici? Dobro pitanje, samo nisam siguran da posedujem jednako kvalitetan odgovor. Da li je u pravu tamošnji gradonačelnik Zelenović (i političko-društvena struktura oko njega, koja je stvorila i održala taj Grad Izuzetak), koji je po svemu sudeći voljan i spreman da izađe na lokalne izbore ne bi li pokušao da spreči da se proćerda sve do sada učinjeno, ili pak doktrinarno strogi bojkotaši, koji smatraju da je s bojkotom izbora kao s trudnoćom: ili jesi, ili nisi. Znam samo da mu ne bih bio u koži. I razumem, ali zaista, sve argumente koji govore u prilog nastojanju da se to šabačko ostrvo kakve-takve političko-društvene normalnosti očuva i sačuva, pre svega za Šapčane, a pomalo i za nas ostale. Svoditi sve to na puku „brigu za vlastite pozicije“ znači biti saučesnik u banalizaciji svega postojećeg, dakle u poslu u kojem je „ovaj režim“ već postigao globalno zavidne rezultate. S druge strane, argumenti u prilog bojkotu izbora načelno se zaista ili drže na nivou cele Srbije, ili se ne drže nigde. Ako mene pitate, bojkot je „pogrešan“ jer je uveliko okasnio, ali to još ne znači da mislim da je ne-bojkot u ovoj situaciji manja greška ili bar manje zlo. Ako vam je sve to mutno, moja Beatriče, to je otuda što u mulju u koji smo dospeli kao društvo (u samoskrivljenom odumiranju) stvari ni ne mogu da budu prozračno jasne. Setimo se, po ko zna koji put, one da kad ste u pogrešnom vozu, onda su i sve stanice pogrešne. A što se Šapčana tiče, moj im je (suvišni) savet da ne daju na sebe i da se ne boje nikoga; ponajmanje onih koji neopremljeni zađoše u gloginje.
