Prema nekim istraživanjima i procenama, među korisnicima interneta u Jugoslaviji četvrtina su učenici, a još jedna četvrtina studenti. Kada bi internet u Jugoslaviji zaista živeo tempom svojih korisnika, pred početak nove školske godine prezentacije za učenike i studente, pa i za njihove roditelje izbile bi u prvi plan. One koje postoje nisu preterano povezane što znatno otežava njihovo praćenje, a idealno mesto za pronalaženje linkova do školskih veb sajtova bila bi prezentacija Ministarstva za obrazovanje. Naravno, kad bi se ministarstvo potrudilo da je napravi. Do univerzitetskih sajtova moguće je doći preko naslovne strane prezentacije beogradskog univerziteta (www.bg.ac.yu) ili preko nezvanične prezentacije Vlade Srbije (www.srbija–info.yu).
Naravno, da bi se školske prezentacije uopšte mogle povezivati neophodno je da postoje, a to je u našoj situaciji više izuzetak nego pravilo. Od postojećih, veći deo je nastao kao rezultat trenutnog entuzijazma učenika i profesora, što znači da se neredovno održavaju. Šteta što je tako, jer bi u suprotnom stvaranje i održavanje školske internet prezentacije predstavljalo odličnu vežbu uz nastavu informatike. Organizovanje takmičenja za najbolju prezentaciju moglo bi da bude dodatni motiv, a imale bi gde i da se pokače slike maturanata na kraju školske godine.
Nakon kolapsa prve generacije elektronskog biznisa, korisnici interneta otkrivaju sve više druge, manje komercijalne strane ove mreže, gde (uz informisanje) obrazovanje ima povelik značaj. Kada je pre par nedelja krenula hakerska buna na Telekom zbog podizanja cena telefoniranja, što je ugrozilo jeftin pristup internetu, kao jedan od argumenata pominjano je i korišćenje interneta u obrazovanju, naročito kod studenata. Na nekim fakultetima, naime, internet ima vrlo razvijenu primenu u komunikaciji predavača i studenata.
Kod sistema formalnog obrazovanja uvek je prisutna izvesna inertnost, kao i kod države uostalom. Zbog toga će proći još neko vreme pre nego što na internetu osvanu školski udžbenici, planovi i programi, koji ne bi bili namenjeni samo onima za koje su obaveza već i onima koje možda zanima šta se danas uči u školi, a ne bi da kupuju školske knjige.
Ono što je posebno privuklo našu pažnju u onolikoj raspravi oko uvođenja predmeta veronauke u škole jeste gotovo potpuno odsustvo veronauke na domaćem interentu.
Dva primera koja bismo ovom prilikom izdvojili jesu Pravoslavna veronauka na besplatnoj veb-host adresi www.geocities.com/veronauka, čiji je autor Aleksandar Drašković, i www.katolici.com/vjeronauk, pod pokroviteljstvom Biskupskog ordinarijata iz Zrenjanina. Pravoslavni sajt donosi razmišljanja vladike Nikolaja Velimirovića, dok katolički (još nedovršen) ima znatno interesantniji interaktivni pristup.
Pregledajući zvaničnu veb prezentacije Pravoslavne crkve (www.spc.org.yu), nekih eparhija i crkvenih novina i časopisa, naišli smo na tekstove u prilog uvođenju verske nastave, i baš nimalo pokušaja da se korisnici interneta verski obrazuju. Za to nije bila potrebna ničija dozvola već samo malo truda i dobre volje.
