Prenos sednica Skupštine Srbije je zbirno gledano verovatno najzastupljeniji TV program u zemlji. RTS2 tokom godine posvećuje mu dane i dane, a ako tome dodamo svakodnevne izveštaje za informativne emisije i izjave poslanika po hodnicima, TV Skupština je važna televizijska tema. Shodno tome, pokušaću da napravim analizu onoga što gledamo dok pratimo beskonačne diskusije u polupraznoj sali.
Važna odrednica ovog programa su kadrovi najčešćih diskutanata. Sigurno ćete u glavi moći da prizovete uobičajene slike popularnih poslanika. Na prvom mestu su šefovi poslaničkih grupa, pa ćete lako zapamtiti kadar u kojem je gospodin Babić, a levo od njega sa druge strane prolaza obično vidite onog iz Svrljiga i ispred njega jedna gospođa. SNS ima „pun kadar“ tek da ne pomislite da izbegavaju sednice. U prvim redovima su, Marjan Rističević, kojem glas dopire negde ispod brade, i gospodin Čanak, koji se nalazi u istom koncentričnom krugu.
Otud valjda toliko žestoka prepucavanja među njima.
Skroz gore, što bi đaci rekli, u pretposlednjoj klupi, dvojac iz Nove stranke, gospoda Živković i Pavićević, pomalo nalik na starce iz Mapet šou programa. Živković polemiše sedećki, voli da tu i tamo poentira mahanjem naočarima. Pavićević je poznat po gotovo srednjovekovnoj ceremonijalnosti u zahvaljivanjima i pozdravljanjima, kao i po živopisnim dezenima sakoa.
DS ima karakterističan dvojac Balša Božović–Aleksandra Jerkov, ona uvek sedi ispred njega tako da su u istom kadru – tokom diskusije došaptavaju se po vertikali, pa mi nikako nije jasno što nisu u istoj klupi. Postoji i onaj doktor Milisavljević iz Niša koji treći put predlaže da se u dnevni red unese diskusija o inicijativama za borbu protiv porodičnog nasilja, al ga u roku od pola minuta odjave jer ne glasaju „za“. Cenim upornost.
Najteže je uhvatiti poziciju PUPS-a, koji se, uzgred rečeno, pomera po sali shodno temperaturi, jer oće klima-uređaj i zimi da hladi, pa se skočanjiše penzosi.
Palma kad sedne, uvek napred, što se dešava kada je u Skupštini u gostima Premijer Vučić i prateći ministri. Tada sve izgleda malo drugačije, baš kao kad dođu gosti pa onda i pitu i ćevape jedemo viljuškom i nožem, a umesto krpe koristimo salvete.
Poseban kadar posvećen je predsedavajućim, gde se najčešće pojavljuju gospođa Gojković ili gospodin Blečić. Dramaturški rečeno, to su dva potpuno suprotna temperamenta. Maja Gojković na tenziju reaguje neskrivenom željom da ode na pauzu jer je žešće smorena, gospodin Blečić, naprotiv, ima potrebu da se konfrontira, po cenu minijaturnih skandala i beskrajnih prepirki oko procedure i skupštinskog bontona. Da li je mahanje kažiprstom pretnja, to mu dođe gotovo teološko pitanje!
Posebno mi je drag podžanr Skupštinskih izveštaja – rad odbora i grupa. Karakteristika je postojanje slike i nedostatak tona, večiti nemi film u kojem nam novinarka prepriča kako je posle usvajanja dnevnog reda opozicija napustila zasedanje. Tako je bilo od Slobinog vremena do danas. Dakle, da vam prepričam: vidim sedeli neki ljudi, pa onda neki ustali i otišli. Kraj!
U kadrovima iz Skupštine postoji i meta-sfera, gde izveštači (RTS, B92, Prva i ponekad Pink) pokušavaju da višesatne meandre svesti i lične rasprave uobliče u smislen dvominutni prilog. Ukratko, ceđenje suve drenovine. Zato se ponekad celodnevna rasprava može svesti na samo jednu prostoproširenu rečenicu – na rezultate glasanja o određenom pitanju. Tako Skupštinska demokratska praksa biva svedena na statistiku ili, narodski rečeno, ko je jači taj kvači (zlobnici bi rekli tlači).
A ima u Skupštini i jedno mesto, gde je demokratija zadržana na nivou antičke Agore, mesto gde poslanici mogu pojedinačno da otvore dušu i progovore iz srca.
To je onaj mikrofon gde se daju izjave za novinare, gde se akteri sukoba izjašnjavaju, posvađani mire, a Gorjana govori o „peru očaja“. Poznavaoci kažu da je za taj resor zadužen Đuka iz
sns-a, jer kako inače objasniti brzinu reagovanja na izjave opozicije, kad u svim Vestima odmah usledi saopštenje SNS-a.
Postoji, dakle, jedna inertnost u skupštinskim prenosima koju definišu zakucani kadrovi i ogroman disparitet između forme i sadržaja rasprava. Gledaocima, čitaj biračima, Skupština je prikazana kao sumoran, monumentalan, instrument u kojem sede nevidljivi, nama potpuno nepoznati akteri koji se bave uzvišenim temama. Slika iz Skupštine potvrđuje činjenicu da ovo telo ne doživljavamo kao instituciju koja služi građanima Srbije, koja se bavi njihovim životnim problemima. Ceremonijalnost u prikazu u kombinaciji sa svađom umesto dijaloga – to je prenos iz Parlamenta. Mi nismo upoznali naše predstavnike, mi nemamo uvid u njihove zadatke, polja interesa i inicijative i oni su samo crvene i zelene kockice na displeju rezultata glasanja.
Ukoliko želimo da Skupštinu približimo ljudima, RTS bi morao da promeni oblik prenosa. Parlament ima odličnu veb-stranicu, arhivu, veoma preglednu i savremenu. Ona potpuno zadovoljava potrebe analitike i statistike. TV gledaocima je potreban neposredniji uvid u rad poslanika, njihov identitet, rad odbora, inicijative grupa poslanika i pojedinaca. Umesto mauzoleja demokratije, ona slikom mora biti svedena na ljudski nivo, nivo građana. To će i poslanicima dati dodatni nivo odgovornosti za izgovorene reči, jer će lupanja i prolupavanja garantovano biti, makar na početku. Biće zabavno, a možda se neko doseti pa odabere zaista najkompetentnije ljude za poslanike sa partijskih kadrovskih lista.
Jer na televiziji je kao i u strankama, sve u kadriranju!
