Zahtev za neizručivanje Amerikanaca Međunarodnom sudu za ratne zločine treba odbiti. Dakako, bilo bi bolje da Vašington nikad to od nas nije ni tražio. Još bolje bi bilo da nas prethodno nije onoliko pritiskao da izručujemo svoje optuženike Haškom sudu, takođe međunarodnom, takođe za ratne zločine. A tek što bi bilo lepo da nismo ratovali, da nemamo koga kome da isporučujemo i da nismo već odbijali mnoge razumnije američke predloge i zahteve.
Taj američki zahtev uperen je protiv međunarodnog prava i poretka, a pošto dolazi od jedine supersile, on predstavlja opasnost po čovečanstvo. Niko drugi nije u toj meri u stanju da svetu obezbedi poredak, kao ni da stvori globalni haos i anarhiju. A Amerika upravo radi ovo drugo. Tražeći unapred imunitet za svoje građane, pozivajući se na rizik od antiameričke pristrasnosti međunarodnog suda, Vašington svakome nudi sporazum o uzajamnom neizručivanju, što znači da Amerika ne bi izručivala nikoga i niko ne bi izručivao Amerikance.
Pritom, kao što baš mi ovde dobro znamo, Vašington nipošto nije načelni protivnik međunarodnih sudova. Samo ne za Amerikance. To je sasvim u skladu s ponašanjem Amerike u slučaju Iraka, gde je izvedena agresija i okupacija, naravno protiv volje Saveta bezbednosti i s lažnim obrazloženjima. Dakle, Amerika se već izuzela iz međunarodnog poretka, upražnjava samovolju i silu i traži da joj svi priznaju to pravo.
Niko ko ne mora, niko ko sasvim ne zavisi od Amerike, ne može da prihvati ovu ponudu. To znači da, ako bi Beograd to odbio, gotovo ceo svet bi nam, javno ili u sebi, čestitao. Uključujući veoma mnogo valjanih, pametnih i obrazovanih Amerikanaca. Zato ovo nije jedna od onih situacija u kojima je Slobodan Milošević prkosio i terao inat celom svetu. Naprotiv, u ovom slučaju Vašington je taj koji je usamljen i ako neko podseća na Miloševića onda je to Džordž Buš.
Da je ova država uspela da sačuva nešto suvereniteta, da vlast zaista odgovara, pre svega pred svojim narodom, nema sumnje da bi odgovor Vašingtonu bio ljubazno negativan. Ali, ova država nije takva pa će i odgovor biti drugačiji, mada za ljubaznost ne garantujem. Naše DA će biti proceđeno posle izvesnog stenjanja i prenemaganja, možda više glumljenog nego stvarnog.
Neko bi mogao da očekuje da će na ovom pitanju doći do oštrog sukoba Vlade i opozicije, da će, recimo, Koštunica jedva dočekati priliku da optuži DOS za lakejsko držanje i ponižavajuće ustupke Americi, i to upravo dok se hapse i Hagu izručuju domaći optuženici. Ali, nema nagoveštaja da će se to dogoditi. U ovom poniženju Srbija će izgleda demonstrirati najviši stepen međustranačke sloge.
Mada je izvesno da većina građana ove zemlje, slušajući svoje moralno čulo, ne bi prihvatila američku ponudu, mislim da se stranke neće zaleteti u tom pravcu. One se radije takmiče, spore i optužuju oko malih unutrašnjih prljavština koje izmišljaju i podmeću jedne drugima, a iz razloga demagoških i sebičnih u stanju su da dovedu u pitanje bilo koji javni i državni interes. Ali, ovog puta propustiće priliku da se zamere Vašingtonu.
Amerika je, naime, mnogo puta pokazala da ume, kad joj je to važno, da obezbedi saglasnost političke elite u nekoj zemlji. Čak je i u Sadamovom Iraku uspela da za sebe pridobije nekoliko ključnih oficira, očigledno još pre napada. Dakle, verujem da odluka neće biti naročito teška kao što se zvanično govori. To jest, mislim da je odavno izvesna. Kad bi bila negativna, to ne bi bilo ništa teško i svako bi jedva čekao da tu vest objavi narodu. Pošto će Beograd popustiti, to se mora predstaviti kao teško, nepopularno i odgovorno državničko delo.
Ali, ta odluka biće pre svega plod slabosti koja će se prikazati kao hladna i promišljena računica. Odbiti Vašington ne bi, naime, bilo ni opasno ni preskupo. Beogradu ne prete nikakve sankcije, nego samo izostanak neke obećane vojne pomoći. Ako je to sve, javnost treba da zna kakva i kolika je tačno ta pomoć kojom je plaćeno ovo istorijsko poniženje. Mislim da imamo pravo da saznamo i upamtimo tu cenu naše sirotinjske časti.
To što se u ovoj stvari Evropa protivi Americi i insistira na jačanju međunarodnih institucija trebalo bi da bude naš glavni problem, i to ne tako što bismo svoj glas stavili na licitaciju i probali da ocenimo ko više nudi ili preti. Nema sumnje da je u ovoj utakmici Evropa slabiji partner, barem trenutno. To jest, manje preti i manje obećava. Ali, ako verujemo u svoju evropsku budućnost, morali bismo skupiti snage da odbijemo Vašington. Evropa bi to sigurno poštovala.
Moglo bi se pokazati da je ovde u pitanju odluka od strateškog značaja, koja utiče na opredeljenje i trajno svrstavanje Srbije i Crne Gore uz Evropu ili Ameriku. Ne bi bilo pametno ako bismo svoje dugoročne istorijske interese podredili trenutnoj koristi. Ali, to pod uslovom da sama Evropa ima jasnu perspektivu nezavisno od Amerike, u šta niko ne može da bude siguran danas kad je Amerika najjača evropska sila.
Dakle, svi znamo kako bi glasio logičan i prirodan odgovor na američku ponudu, bez mnogo kalkulacija i geostrateških analiza. Pošto mi se čini da ovde nikakve takve računice ne pomažu, ne daju jasan rezultat i ne mogu da prikriju sramotu, verujem da treba reći ne. A pošto se to neće dogoditi, pošto će nam biti objašnjeno zašto je sve to bilo nemoguće i šta sve dobijamo kao nagradu za bruku, preostaje nam samo da budemo razočarani. Ova vlast je suviše slaba da bismo se na nju ljutili.
