Dakle, deco, hajde da na brzinu pređemo već obrađeno gradivo: zakoni i propisi u jednom civilizovanom ljudskom društvu postoje zato što je ljudska priroda takva – malčice prokleta i pusta – da ne može uvek i u svemu baš u potpunosti da se „samoreguliše“, pa joj gdegde valja malko i pomoći da ne pravi belaj sebi i drugima. Zato postoji država: ona svojim građanima gdekad ponešto i zabranjuje (na primer, ne mogu nekažnjeno da ubijaju druge građane koji im se zbog nečega ne dopadaju) ili ih u ponečemu ograničava (recimo, ne da im da voze „pogrešnom“ stranom druma, da se ne bi bezglavo sudarali), u ime nekog prečeg i većeg dobra. Za koje je, pak, vrlo poželjno da bude što većem broju ljudi vidljivo, osetno i razumljivo. To vam je ona famozna dijalektika „prava i obaveza“: jedno bez drugog ne ide. Bar ne na duži rok.
E sad, demokratska se od tiranske države razlikuje upravo po tome što ograničava svoje građane samo tamo i samo dotle dokle je to baš apsolutno i nedvosmisleno neophodno. I opsesivno pazi da ne pređe tu granicu; toliko opsesivno da će radije i da „podbaci“ sa represijom, nego da s njom pretera. Otuda država i vlast (uključujući i lokalnu) neće ni pokušati zadirati ni u jedno pravo građana koje je bilo kojim makar rudimentarno demokratskim ustavom zagarantovano, niti će se petljati u stvari koje život sam najbolje reguliše. U protivnom, država ne bi bila racionalno organizovan servis građana nego nekakva tiranska, posesivna Svemajka koja guši i ubija sopstvena čeda sve se zaklinjući da ih silno voli i brine se za njih.
Sigurno ste shvatili: sve vreme govorim o slučaju noćne „prohibicije“ kupovanja alkoholnih pića u trgovinskim objektima na teritoriji Beograda posle 22h, a koju je Ustavni sud pre neki dan (napokon) proglasio neustavnom, te je dotična momentalno prestala da važi. Ako se dobro sećam, ova imbecilna orgija bespravne represije trajala je oko tri godine. Od samog početka – i pre: od same najave! – tog čina, pisao sam i upozoravao, uporno i uzalud, da je stvar, osim što je nezapamćeno drska, bezobrazna i glupava, još i otvoreno neustavna, i da naprosto mora da padne pred USS. Oh, jesam li ja to stručnjak za ustavno pravo? Daleko od toga, ali radilo se o stvari toliko očigledno posvađanoj sa elementarnim postulatima pravnog uređenja (ratna noga sa zdravim razumom na stranu) da niste morali biti baš neki pravnički genije da to (u)vidite. Da skratimo, suština je u ovome: kako ovo nije Iran ni Saudijska Arabija, alkoholna pića su legalna roba. Takođe, prodavnice gde se ista mogu nabaviti su legalni trgovinski objekti, sa svim dozvolama. Naposletku, punoletni građani koji ih kupuju takođe su legalni – njima niko i nikada ne može vremenski ili kako drugačije ograničavati pravo da za sopstveni novac pazare šta god žele. Kako zbir tri legalna može rezultirati nečim nelegalnim?! Analogije sa zabranom pušenja ovde su sasvim promašene: tzv. zabrana pušenja je samo zabrana konzumiranja cigareta u izvesnim prostorima, a ne zabrana ili vremensko ograničavanje (punoletnim licima) njihovog kupovanja!
Namera da se uvede ovakva zabrana, a pravdana razlozima iz tipičnog repertoara neokonzervativne „moralne panike“ („da nam se ne opijaju deca“… Pa što deci prodajete alkohol?!) sama je po sebi bila dovoljno opasan znak nedopustive autoritarnosti i arbitrarnosti Đilas-Ožegovićevog „gradskog režima“, ali je najalarmantnije u njoj bilo otvoreno, bezobrazno i siledžijsko ignorisanje njima inače jako dobro poznate činjenice da je isti taj Ustavni sud Srbije proglasio neustavnom istovetnu „noćnu prohibiciju“ u Novom Sadu baš onda kada je ista u Beogradu bila u proceduri uvođenja. Umesto da, poučeni time, makar i u poslednji čas odustanu od očigledno protivustavnog i nepravnog siledžijstva, gradski glavari su ležerno izignorisali celu stvar i terali dalje kao da ništa nije bilo. Pri tome je svakome, pa i njima, moralo biti jasno da će to kad-tad pasti, jer naprosto nije moglo da ne padne: bilo bi doslovno nezamislivo da USS presudi na jedan način u novosadskom slučaju a na drugi u beogradskom, jer se radi o istovetnoj stvari. E, ali do tada može da se zabeleži poneki sladak politički poen kod „tetki s ’ladnim trajnama“…
Pa dobro, reći ćete, bilo pa prošlo. Svi su valjda naučili lekciju, pa neće više praviti sr… nevolje gde im nije mesto. Međutim, možda i nije prošlo!? Izgleda da bahatom siledžijstvu i sistematskom iživljavanju nad građanima ovde nije kraj. Đilas Dragan evo već najavljuje kako je problem samo u tom prokletom Zakonu o trgovini koji ne da lokalnim samoupravama da uvode ovakva ograničenja, ali on će, Đilas, evo to da sredi s ministrom Ljajićem, zakon će biti promenjen u korist lokalnijeh samouprava, i eto nama prohibicije opet! To je spektakularno mašenje celog fudbala, a pitanje je samo da li je posledica fundamentalnog nerazumevanja stvari ili ipak namerne siledžijske bahatosti i arogancije. Nije „prohibicija“ sporna zbog (inače očigledne) neusklađenosti sa Zakonom o trgovini, i ne bi prestala da bude neustavna kada bi se „uskladila“ sa Zakonom o trgovini, nego bi onda sam Zakon o trgovini postao neustavan! Radi se – elementary, dear Watson! – o tome da se „prohibicijom“ krše ustavna prava i trgovaca i kupaca, a to ne može da ispegla bilo kakav Zakon o trgovini. I potpuno je otuda svejedno da li takvu meru donosi cela država ili neka od gradskih i lokalnih uprava – u oba je slučaja sama ta mera podjednako neustavna.
Ne radi se ovde samo o tome hoće li ili neće neko u ponoć moći da kupi jebenu flašu piva. Život u ovoj zemlji naučio me je svakovrsnoj „tolerantnosti“ i ne baš jako visokim kriterijumima kada je politika u pitanju. Otuda mogu do neke mere da podnesem i tolerišem i demagoge, i lopove i razne druge dežurne mutivode u politici, ali siledžije – e, to baš nikako ne mogu da podnesem. Siledžije se moraju privesti k poznaniju prava, i tačka.
