Već sam hteo da pitam zašto „Nova srpska politička misao“ jedina prećutkuje smrt Verice Barać, maločas vidim da su preneli ono što je o pokojnici sa gorčinom, tugom i poštovanjem rekla profesorka Turajlić (političari su Vericu Barać omalovažavali i odmagali joj u njenom sizifovskom poslu).
Veličanstveno neutralni kao Srbija u snovima Vojislava Koštunice do pre pola sata nisu pomenuli odlazak sugrađanke zadužene da se suprotstavi podmićivanju, pojavi i te kako društvenoj i samim tim dostojnoj da ju novi srpski politički mislioci prouče, zar ne? Hara korupcija i drugde, ali se na naše pleme baš navrzla. Kako su se ono na Milana Čakulju obrecnule komšinice zatečene usred svađe: „Šta je, Milane, šta gledaš, zaigraće mečka i pred tvojom kućom!“, a Milan im kazao: „A, ona kod mene stanuje…!“ Tako i korupcija, ima pipke i ćerke-firme po celom svetu, ali ovde kao da joj je rodno mesto, sigurna kuća…
Nije li odlazak Verice Barać umanjio i nas, braćo mislilačka, jer smo obuhvaćeni čovečanstvom… – E, pa ovo više nije čovečanstvo, ovo je međunarodna zajednica, o kojoj zna se šta mi mislimo, u čemu imamo svakodnevnu podršku naših čitalaca koji baš zbog tolike predanosti u pisanju hvalospeva autorima i upravi NSPM-a deluju kao grupa teških zavisnika i danguba… Uostalom, kad prođe istorijska distanca tj. četrdeset dana i mi teoretičari možda ćemo reći svoje….
Možda imaju moto kao zrenjaninski časopis Ulaznica: „Mrtvima ulaz zabranjen. Život je ulaznica.“ Što sam kao novopečeni gimnazijalac bio razumeo kao otpor tradiciji i teroru mrtvih velikana kojih su pune čitanke, muzeji, galerije… (Ali i moglo im se da osnuju časopis sa takvim sloganom: Todor Manojlović još je bio živ!), da, možda je NSPM prigrlila svetonazor „Ulaznice“, mada je uprava nedavno pok. Miloševiću posvetila baš dosta nežne pažnje, zaista, šta bih čuo da sam istraživački pozvao g. Vukadinovića i pitao ga zašto su smrt Verice Barać prećutali: „Znate, mi možda pišemo za ‘Politiku’, ali nemamo čitulje, i ne bavimo se običnom, redovnom smrtnošću, mi proučavamo društvene pojave, fenomene, atentat bismo jamačno pomenuli, ali kad neko umre od raka to niukoliko ne spada u naše naučno polje rada.“
Dobro, ali ponekad i usamljenom pojedincu posvetite lepu pažnju: imali ste fotografiju Biljane Srbljanović i priču o njenom susretu sa g. Šonetom, dotad sam mislio da se bavite samo sudbinskim (propast Zapada, preporod Rusije) i uzvišenim temama (Kosovo, i kako ga vratiti u Preambulu).
&
Šta je Sindikat pravosuđa? Udruženje koje štiti radna i ljudska prava sudija, tužilaca, društvenih pravobranilaca samoupravljanja, tetkica, sudskih pristava, sudskih izvršitelja, sudskih veštaka, kurira, sudskih tolmača… Znate da su ljudi u crnom upriličili večerinku gde su zamezili sa tela golih devojaka, pa neka su. Sve što se punoletna lica dobrovoljno dogovore lepo je, ako ženske heteroseksualne zvanice drže da su bile dovedene u neravnopravan položaj, neka se bore za svoja prava da jedu sa maljavih muških grudi i konveksnih stomaka, svejedno mi je kud odlazi radnički dinar, svečana me večera zanima samo sa stanovišta antropologije razvrata: je li reč o inovaciji, o utemeljenju žanra, ili je ovo omaž bahanalijama koje su mi profesori istorije mudro prećutali? Ko je došao na ideju da se umesto srebrnog pladnja upotrebi nežna devojačka plot? Kako je smišljen jelovnik? Metalni sudovi u kojima su na švedskom stolu topla jela otpadaju, kao i ona vedra puna leda za šampanjac, moralo se ići na srednje hladna jela, na salate, pastu, na suši, ili na sendviče – gde je šta bilo servirano, šta se našlo na devojačkoj periferiji, a šta u samom geometr. središtu? Jesu li kuvari i posuđe stvar prethodno vežbali, ili je premijera prošla bez generalne probe? Istuširaćeš se, naravno, da sanitarno bude sve cakum-pakum, ali ne stavljaj nikakav parfem ni dezodorans, da ne bi hrana to odmah povukla… Kako je gozba počela? Zvanice se u početku skanjeraju, niko ne bi da ispadne proždrljiv, ali kad se led probije, apetit čini svoje, licemerni i glupi stid pokupi svoje odurne prnje i na delu bude radost života… Ko se prvi poslužio, ko je pak pokupio poslednji kanape, sa koje geografske širine i sa kojeg podnevka, koja su jela imala čast da prekriju polutar, šta se desilo kad su devojke ostale prekrivene samo mrvicama, parčićima povrća (kao pijaca u kasno poslepodne) i uljima iz dresinga, je li pisalo „birajte očima, ne rukama“, ili je, naoborot, svak mogao da pipa i sam porculan dok uzima i vraća đakonije? Ipak te ovaj poslužavnik gleda, i kako onda da mu kao član sindikata ne pomiluješ makar obod, nadlakticu ili kuk: ako se maslinka koju si nameračio ispod ključne kosti otkotrlja ka pupku, nećeš od nje dići ruke… –
I ko je pospremio sto?
Hajde sada da te kupamo, pogledaj se kakva si, pa idemo s tobom u džakuzi, mora da si ozebla dok su se svi poslužili… Ili: sve smo sa tebe pojeli, sav zeleniš bio nam je predjelo, uvod u tebe, ali ne boj se, mi smo borci za prava radničke klase, a ne ljudožderi, tebe ćemo samo da liznemo, da te gricnemo i da te njušimo, jer mirišeš i na cimet sa jabuka, ali i na sebe…
Kako li je tekao poslovni razgovor: „Slušaj, imaš sto pedeset evra da nam budeš sofra, samo ležiš ispod svega što će ketering da donese, bićete vas dve, a ona koju budu prvu obrstili dobiće dvadeset evra bonus.“
