Kažu da je svaki publicitet dobar publicitet, to jest da je jedini loš publicitet izostanak bilo kakvog publiciteta; ako je tako, famozni festival Exit ni ove sezone ne mora da brine glede dizanja (para)političke prašine što mu, recimo, omogućava da ostane u centru medijske pažnje bez ulaganja u klasični marketing. Ove godine, doduše (za sada?) niko od vodećih exitovaca nije zahapšen, ali se zato diglo nešto bure u čaši ustajale, endemskim panonskim arsenom obogaćene vode oko činjenice da je menadžment festivala svečano i radno potpisao nekakve papire s aktuelnim gradskim vlastima, što će reći sa produhovljenim srpskim radikalima i njihovom gradonačelnicom, prepoštenom Majom Gojković. Pa je onda zbog toga na adresu Exita odaslano nešto Teških Reči od lidera ranije vlasti (pre svega od Nenada Čanka, čoveka s razlogom vazda rado viđenog na VIP terasi Exita), a bogme i slobodno, politički korektno građanstvo tu i tamo nešto nezadovoljno mrmlja i zanoveta, spominjući đavola i tikve…
Ako sledimo liniju ove politpsihološke fantazije, ovog bi leta na VIP terasi hotela „Varadin“ zabava mogla da bude urnebesnija nego ikada: Toma G. Nikolić i Gordana Iggy Pop Lazić se poduhvatili i sitno kolo opleli uživajući u live actu Braće Bajić, koji već na sedmi bis izvode onu o Švabi Genšeru i njegovom gigantskom stomaku koji je progutao vascelu Sloveniju, Alexandar Vučić daje Igoru Miroviću piratski CD sa Dendi Vorholsima, a ovaj ga, vidno šokiran ali ipak ponizan, oprezno pita ima li možda, khm, nešto od Legendi, Harija ili Crvene jabuke, Naša Maja svakome od prisutnih pojedinačno objašnjava (dok ga njeni telohranitelji drže da ne utekne) kako je ona Rođena U Novom Sadu Ej, Nataša Jovanović, obeznanjena od enormne količine apa-kole, vileni okolo s bokalom punim sveže zahvaćene dunavske vode tražeći najpogodniju žrtvu… Pored tako atraktivnog programa – kojem još samo šarena šatra, čovek-slon i bradata žena fale – ko će da se uopšte maje po svim onim stejdževima, sa kojekakvim di-džejovima i ostalim sterilnim smaračima iz zemalja Novog svetskog poretka?!
Hajde da se (mada vrlo nerado) malo uozbiljimo. Exit je relativno skupa mašinerija za naše bedne uslove, i zato mu je stanovita finansijska i organizaciona pomoć „šire društvene zajednice“ neophodna; sve se to Novom Sadu („a i šire“) na kraju ionako isplati, ne samo simbolički nego i materijalno, jer je grad tokom festivala preplavljen ljudima koji troše novac na sve što možete i što ne možete zamisliti. Festival je, dakle, i do sada dobijao pare i infrastrukturne usluge i od Grada i od Pokrajine. E sad, što u Gradskoj kući i Skupštini Novog Sada sada stoluju neki drugi ljudi, i što su oni takvi kakvi su, to će ipak najpre biti „područje odgovornosti“ onih koji su onomad izgubili izbore od njih takvih, pa sada svi ostali moraju da nekako žive i prežive sa konsekvencama njihovog poraza! Otuda su i oni koji su – zapušivši nos zarad Višeg Interesa – stupili u antiekološki pakt sa jedino postojećom gradskom upravom tek kolateralne žrtve tuđeg neuspeha: umesto da primaju packe, pre bi imali pravo da se ljute na one koji su im priredili tu blamažu. Je l’ tako? Tako je. Okej, Pančiću, kad si već tako Pun Razumevanja, možeš li ti zamisliti sebe kako se sojuziš i ljubezno njuškaš s polusvetom, ne bi li ti ovaj ne „dao“, nego naprosto prosledio nešto naših zajedničkih – a ne njihovih ličnih – para? Ne, ni u ludilu: pre bih se zamonašio ili počeo da navijam za Partizan. Ali, znate, ja ne organizujem Exit, nego pišem kolumne. Zato i nisam nešto baš raspoložen da naoružan tuđim dobrnjcem krenem u mlaćenje gloginja, u taj omiljeni malograđanski sport.
Dobro, ima li svemu ovome suvisle alternative? Kako da ne: moglo je da Exita ne bude. I to bi, ako mene pitate, takođe bilo sasvim principijelno i dosledno i sasvim u redu: neka Dragi Građani vide da posle (ne)glasanja nema kajanja, to jest da sve košta, da sve ima konsekvence. Međutim, neko elementarno moralno pravo na takvu radikalnu odluku imali su samo oni koji su Exit napravili, a ne kibiceri i simpatizeri poput mene ili onih koji su sada Onoliko Ljuti što se Exit nije ritualno samoubio zbog njih.
Pošto je sve ovo dosta tugaljivo, valjalo bi ovu priču sa severa na kraju zasladiti nešto zabavnijim prizorima, tek da se lakše svari… Uključim ja tako pre neko veče televizor, zabasam na frekvenciju gradske, a sistematski poradikaljene TV Apolo, kad ono tamo Jelena Tinska – elitni intelektualac naše epohe – u ulozi voditeljke, slatko divani s građaninom Jokić Radovanom, po vlastitom priznanju slikarom a po milosti Božjoj i narodnoj radikalskim kultur-ministrom Novog Sada. Ovaj nam, kao, sprema izložbu radova Endija Vorhola, iz muzeja u Slovačkoj (zemlji Vorholovog porekla; on je inače bio Rusin iliti Ruten). Gleda tako Tinska neki natpis, verovatno na rusinskom koji joj se priviđa kao slovački, pa će sumnjičavo Jokić Radovanu: zar Slovaci pišu ćirilicom? Da, naravno, na to će Jokić Radovan, pišu ćirilicom i imaju Vorhola… Baš im ide u životu. Aha, dakle, Česi pišu latinicom, a Slovaci ćirilicom, na to će umirena Tinska… I siti se tako nadivaniše ti dragi i pametni ljudi. Samo, lako za Tinsku: ali onaj do nje, pronalazač ćiriličnih Slovaka, ministar je (ej!) za kulturu (ej!!) u Novom Sadu (ej!!!). A novine pišu, bajdvej, i da će novi urednik elitne novosadske galerije Podrum kanda postati stanoviti Đuro Drljača zvan Zeko, slikar amater iz Veternika… Pa nije li to dražesno? Zamislite samo taj vozić: Đuro za Zeku, zeka za dedu, deda za repu, repa za Radovana, pa ondak svi na VIP terasu!
