Komšijske krave: Mali prilozi politici nadmenosti
Šta je novo u Crnoj Gori? Konzument medija u Srbiji pomenuo bi, kao iz topa, da je nekoj ženi iz Zagrđa, kraj Sutomora, sibirski tigar otrgao ruku iz ramena. Tigrove, a radi se o dva komada, držao je njen sin u kavezu. Dobio ih je na poklon, sam Bog zna za kakvu uslugu i zbog čega bilo ko nekome poklanja tigrove. Iz onih njegoševskih grmena izlazili su, koliko se sećam, lavovi… Ali, menjaju se vremena.
Neko drugi pomenuo bi kako se u Beogradu zviždalo pesmi koja će Crnu Goru predstavljati na Evroviziji, ne zato što je njihova gora nego naša ili obrnuto, već zbog prošle godine kada su njihovi bezimeni pobedili iste takve naše, pa se mitologija masovne potkulture poigrala opet s konzumentima – jer raspad Jugoslavije počeo je, navodno, tučom na fudbalskom Maksimiru, a raspad krajnjeg ostatka Jugoslavije svađom Srba i Crnogoraca oko pevača koji će nas uvesti u Evropu.
Neko treći pomenuo bi podgorički udvorički gest kada su na noge Stipu Mesiću odneli lentu, ili šta već, počasnog građanina, kao da je ovaj bolestan ili teški invalid, kad vidim na snimku da je hrvatski predsednik u odličnoj kondiciji, nego ga je valjda mrzelo da ide u Podgoricu, a ovima se žurilo da mu tu lentu okače i po cenu da im se smeju i ovi što znamenje na njih kače.
Ne bih da budem grub, ali mi se čini da u srpskom javnom diskursu, kako se to pomodno kaže, bolju prođu još imaju vesti o malim boljkama komšijske krave nego kad ova prepuni kantu s mlekom. U danima kada je beogradska čaršija seirila nad ovim vestima, Crna Gora je potpisala s Evropskom unijom Ugovor o stabilizaciji i pridruživanju i ekskluzivni klub zemalja koje gravitiraju ka ujedinjenoj Evropi, a za taj ugovor se još nisu kvalifikovale, svela na dva slova – Bosnu i Srbiju.
Pokazalo se kao strateški tačno predviđanje Mila Đukanovića da će put Crne Gore ka Evropi biti brži i udobniji bez Srbije, a pokazala se i nemoć Srbije da parira tom izazovu. To što običan svet nije ovu vest registrovao kao pobedu nad imperijalnom srpskom nadmenošću dodatni je poraz javnog interesa.
Pogrešni prioriteti: Trčanje za poslednjim vagonom
Čude me ovi što Koštunici traže crno ispod nokta da nisu uzjahali na tom najvećem porazu premijera koji je politički, a šuška se i materijalno, ne svojim, niti parama Matije Bećkovića, već novcem javnih, državnih preduzeća, zalegao za propast crnogorskog referenduma više nego što je nalagala zdrava pamet i politička mudrost.
To što su Crnogorci realizovali u nas je tek jedan od pet principa oko sastavljanja vlade od koje smo, sudeći po vestima, sve dalje i dalje. A kako smo sve dalje od vlade, dalje smo i od bilo kakvih principa, pa i tih pet nespornih. Pokazalo se da bi bilo bolje da smo lovili Mladića nego što smo prebrojavali glasače po Crnoj Gori i da pravac akcije nije trebalo da ide ka Mašanu iz Golubovaca. Službe bezbednosti imale su valjda preča posla no da love ovog navijača „Zete“ za kog još nije utvrđeno da li je platio onaj famozni račun za struju, a ako jeste, ko ga je platio za njega.
Koštunica se tu preigrao pobrkavši prioritete srpske politike i bavio se učvršćivanjem nemoguće državne zajednice umesto da se bavio državom kojom rukovodi, previdevši jednu od lapidarnih opaski Zorana Đinđića: „Ne vidim zašto bismo mi bili šepavi bez Crne Gore ili Crna Gora ćorava bez nas.“
Ovaj citat prepisao sam iz knjižuljka Zoran Đinđić – 101 citat u izdanju mesečnika „Status“, a opaska o knjižuljku ne odnosi se na sadržaj nego na nevelike gabarite – 10 puta 10 santimetara. U tom vodiču kroz antologijske izjave pokojnog premijera, čiju svežinu i upotrebnu vrednost ne umanjuje ni činjenica da je kao pokrovitelj izdanja potpisana Demokratska stranka, piše još: „Najljući protivnici demokratije i reformi uspeli su da se utrpaju u najbrži voz, samo Srbi trče još za njegovim poslednjim vagonom.“
I Bosanci, dodaće neko.
Nacionalni otac i sin: Svedočenje Dobrice Ćosića
Vitalij Čurkin nije poslednji vagon, ali taman kad smo pomislili da je, kao nekad Hruščov, lupao cipelom po stolovima u sedištu Ujedinjenih nacija, lepo nam je objasnio da nije demonstrativno napustio skup na kome se raspravljalo o Kosovu, već da je sve s cipelama na nogama izašao s radnog dela sastanka ostavivši svog zamenika da se bakće daljim tokom sednice. Kad nema boljih, ni ta vest nije loša. Rusko sve očiglednije nepoverenje prema dometima Ahtisarijevog plana čini izvesnim prolongiranje rešenja o statusu Kosova.
Ali, šta ćemo mi da radimo s tim prolongiranjem? Kako ono koristi nama i onom što je definisano kao državni i nacionalni interes?
Nadam se da jedina korist od toga neće biti u eventualnoj novoj izbornoj kampanji, ako se ovi što se oko vlade dogovaraju na kraju oko nje ne dogovore. Šuška se već da je na pomolu „Koalicija za Kosovo“ (vidi tekst na strani 14. ovog broja „Vremena“), što bi bio ciničan odraz nemoći da se, sada i ovde, nešto ozbiljno uradi i jeftin obrazac na kome je uspela ustavna referendumska igra. Ali, ne biva da se na isti štos dva puta napravi politički kapital i izgleda mi kao krajnje neukusno da se, posle postizanja unutrašnjeg konsenzusa oko statusa Kosova, grupacija okupljena oko Koštunice definiše sada kao bolji čuvar tog pečata i zaveta od onih koji su se, takođe, na to zakleli.
Ovih dana uz godišnjicu Đinđićeve smrti reintepretiraju se njegovi pogledi na kosovsko pitanje. Izranjaju svedoci, poput Dobrice Ćosića, koji mrtvog premijera hvataju za ruku i izvode ga na pravi put. A takvi su uvek tvrdo popločani.
Javljaju se, po zakonu spojenih sudova, i oni koji Ćosićeva svedočenja relativizuju i tumače nam da je to kosovčenje uz pršut i vino, osamljenih nacionalnog oca i sina, bilo tek Đinđićevo taktiziranje kome nije pridavao neki veliki značaj rukovodeći se pragmatskim principom da se pitanje Kosova mora rešiti ovako ili onako, s naglaskom na – rešiti.
Kako dani odmiču meni se sve proročanskijim čine Đinđićeve reči, stisnute u 101 citat:
„Pravni okvir za Kosovo može da ostane semafor u pustinji, koji reguliše nepostojeći saobraćaj.“
